Nuevas confirmaciones

Iako se još uvek nisu smirile strasti nakon prošlonedeljne pop-kulturne vesti godine o reunionu banda Pulp, glavni krivci za ovu vest - organizatori festivala Primavera Sound, nastavljaju sa najavama izvođača za novo izdanje festivala koje će se održati od 25. do 29. maja 2011. godine u Barseloni.

Listu od 10 novopotvrđenih imena predvodi legendarni njujorški duo Suicide. Muzika Alana Vege i Martina Reva, tri decenije kasnije, zvuči podjednako provokativno i jedinstveno, baš kao i na njihovim nepredvidivim live nastupima krajem 70-ih godina prošlog veka.



Za mnoge fanove Velvet Underground, srce banda činio je John Cale. Nakon Velveta, bavio se produkcijskim radom, ali je nastavio i da objavljuje albume pod svojim imenom. Vrhunac solo karijere je album Paris 1919 iz 1973. godine i upravo taj album će u celosti i u pratnji orkestra, u okviru Don't Look Back serijala (više o tome u tekstu o prošlogiodišnjoj Primaveri) biti izveden sledećeg maja.



Legende nezavisne muzičke scene 80-ih, reformisani Swans, prodrmaće Barselonu starim pesmama, ali i novim sa odličnog povratničkog albuma My Father Will Guide Me Up A Rope To The Sky.


Najavljena su još dva Don't Look Back nastupa - jedan u toku Festivala, a drugi nakon oficijelnog završetka, u pratećem programu - a oba pripadaju jednom bandu i jednom albumu: Mercury Rev performing Deserter's Songs.



Svoj uvrnuti R'N'R cirkus na Primaveru 2011 dovode i Flaming Lips, Glazgov je za sada zastupljen sa 2 predstavnika - Belle And Sebastian i Mogwai, a najavljena su i tri banda čiji je uticaj na muzičkoj sceni neosporan u poslednjih nekoliko godina - Animal Collective, The National i Fleet Foxes.



Uz prethodno najavljene izvođače sve su šanse da će ovo biti jedno od najboljih izdanja Primavera Sounda. Skvot-pop će najverovatnije imati svoje predstavnike u Barseloni sledeće godine, a kako je to izgledalo u maju 2010. godine, možete pročitati u nastavku. Tekst je prethodno, u redakcijskoj obradi, objavljen na Popboksu, a ovde možete pročitati uncut verziju.


Primavera Sound 2010 (27-29.05.2010, Barselona, Španija)

Festival Primavera Sound, koji se svake godine krajem maja održava u Barseloni, nastao je krajem 90-ih godina prošlog veka, najpre kao klupski događaj, a prvo zvanično izdanje se održava 2001. godine. Od 2005. godine kada se glavni program smešta u Parc del Forum, festival se ubrzano razvija (i kad je reč o broju posetilaca, i kad je reč o uticaju na zajednicu) i desetogodišnjicu dočekuje kao jedan od najprestižnijih evropskih muzičkih festivala.

Ovogodišnje jubilarno izdanje je održano od 27. do 29. maja, na 10 festivalskih bina, dok je prateći program festivala podeljen između dve lokacije – parka Joana Miroa i kluba Apolo.

Na svega pet minuta od La Ramble, turističkog pandemonijuma grada, nalazi se klub Apolo, poprište pratećih festivalskih programa. Akustika i ozvučenje su besprekorni, a madridska promoterska agencija Heart Of Gold je domaćin prvog showcasea u ovom prostoru. Za warm-up party je zadužen novozelandski sastav The Ruby Suns.

Ovogodišnji Fight Softly doneo je veći upliv elektronike u njihov tropicalia pop, pa se i stare pesme izvode u novom ključu. Iako se prikazuju u lepom svetlu, nije moguće otresti se utiska da isuviše bendova biva usisano u vrtlog kolektiva koji je tribalne ritmove, Beach Boys harmonije i psihodelične mantre preveo u novi milenijum.

Gužva oko zamene štampanih ulaznica za narukvice i festivalske propusnice dovodi do toga da propuštam nastup švedskih tinejdžerki First Aid Kit, kojim se dan pred zvanični početak Primavere otvara showcase izdavačke kuce Wichita Recordings. Deset godina je lep jubilej i mogu samo da žalim što se u ponudi nije našlo neko drugo ime iz njihovog rostera (Conor Oberst, Espers, The Dodos), jer drugi deo večeri pripada bendu Los Campesinos! čija osmočlana postava ne uspeva da sakrije činjenicu da iz zvučnika dopire standardni konfekcijski ostrvski pop koji malo čime opravdava pridobijenu pažnju medija.

Na Pitchforkovoj bini sam prve večeri odgledao tri nastupa. Kao i na svojim audio izdanjima, Sic Alps uživo pokušava da oneobiči garažni rok, dodajući mu malo popa i dosta psihodelije. Prilično rascepkan nastup, dosta kratkih pesama koje se završe pre nego što se razviju u nešto potencijalno mnogo bolje, ostavljaju me u nedoumici da li se ovaj duo iz San Fransiska poigrava sa nama ili je u pitanju bend koji tek treba da artikuliše svoj nesporan talenat?

Binu su potom preuzeli Surfer Blood. Iako me njihov debi album Astro Coast nije pomerio, u živom nastupu znatno popravljaju utisak. Melodije su zapaljive, bend usviran i poletan.

The Fall su prvi headlineri koje gledam na glavnoj festivalskoj bini. Grumpy old man i dalje ne opšti sa živom silom: najveći deo set liste čine pesme sa odličnog poslednjeg studijskog albuma Your Future, Our Clutter. Upravo naslovnom numerom otvaraju nastup pred solidno popunjenim main stageom. Ubedljivo zvuče Bury Pts.1&3, Chino, Weather Report 2, a od nešto starijih pesama izvode Strychnine, Wolf Kidult Man i Over! Over! Gitara je britka, bubnjevi čvrsti, a Mark E. Smith, kako drugačije, i dalje veran davno proklamovanom Repeticija, repeticija, repeticija. Svaki novi Fall album unazad 10 godina prate priče o „povratku u formu”, što ima smisla ako se uzme u obzir neujednačeni kvalitet albuma i nedostatak celovitog remek-dela. Ako se za reper uzmu izdržljivost i uticaj koji su izvršili na druge bendove, onda su The Fall od Bingo-Master’s Break Out! do prošaptanog You Don’t Deserve Rock & Roll sa YFOC, oličenje neprekidne beskrompomisnosti i punk ethosa.

Ray Ban je drugi po veličini stage na ovogodišnjoj Primaveri i nešto posle 21h postaje pozornica za nastup britanskog sastava The xx. Uprkos činjenici da više nije sa nama, nameće se utisak da je John Peel najodgovorniji za pojavu ovog benda: minimalizam Young Marble Giantsa i gitarski ambijenti Vini Reillyja (The Durutti Column) se prožimaju stvarajući pulsirajući ritam “urbanog propadanja”.

Udarne stvari sa prošlogodišnjeg istoimenog debija, kao što su Crystalized, VCR, Fantasy, Shelter, Heart Skipped A Beat.. Veliko X u pozadini zasvetli kada tenzija pesama dođe do vrhunca. Dugi, beli laseri se ukrštaju i ispisuju ime benda, a obrisi pevačice/gitaristkinje Romy Madley Croft, Oliver Sima na ritam mašini i pevača/basiste Jamie Smitha se naziru u beloj dimnoj zavesi. Potmuli bas je zavodljiv i kao da krije neku mračnu tajnu.

Znajući Jamiejeva interesovanja za modernu bas muziku, pre svega dubstep, ne iznenađuje to što neke pesme dobijaju nove aranžmane. Promišljeni vizuelni identitet je doveo do toga da postanu poster band za hipstere, da im se pesme nađu u brojnim TV serijama i modnim revijama, ali je i ovaj živi nastup pokazao da njihove pesme imaju supstancu. Kvalitet se ogleda i u činjenici da velika festivalska bina nije “pojela” jednu prevashodno sobnu, intimnu ploču.

Fanboyism prema kanadskom kolektivu Broken Social Scene (BSS) me dovodi u prve redove i već posle uvodnih taktova World Sick je jasno da prisustvujem prvom velikom nastupu na festivalu. Ovo je jedan od retkih bendova koji opravdava svoju mnogobrojnost na sceni: zvuk je perfektan i svi učestvuju u stvaranju uzbudljivog rock’n’roll kolaža, povremeno i sa četiri gitare, duvačima i dodatnim perkusijama.

Najviše pesama sviraju sa najnovijeg remek-dela Forgiveness Rock Record. Ređaju se Texico Bitches, Forced To Love, The Sweetest Kill. Da li se sećate šta je Lux Interior govorio o trenutku kada je spoznao šta je sviranje u rock’n’roll bandu? “Najvrelija stvar koja ti se može desiti u čitavom kosmosu... mnogi misle da si zaveden, zaluđen, omađijan. A ti znaš da u ruci držiš kriptonit koji može zaustaviti svet. Supermena koji hoda ka provaliji”. The Cramps i BSS nemaju dodirnih tačaka, ali verujem da se upravo tako oseća Andrew Whiteman dok onim gitarskim solom kida vazduh na Cause=Time. Brendan Canning preuzima pevačku dužnost na Water In Hell koja me uživo još više podseća na The Rolling Stones circa Let It Bleed.

Obimni katalog solo radova članova benda i njihovo učešće u drugim projektima su izrodili mnogo uzbudljive muzike (Do Make Say Think, Apostle Of Hustle, solo albumi Leslie Feist, serijal BSS Presents...), a ipak se čini da je BSS ta celina koja svaku od ovih kockica postavlja na pravo mesto. Milošću islandskog vulkana impresivni line-up nije bio ugrožen, ali je te večeri bilo erupcija dok Meet Me In The Basement zatvara nastup.



Promoterska agencija/label/festival All Tomorrow’s Parties (ATP), kao i Primavera, slavi 10-godišnjicu postojanja. Nastavši 1999. godine kao alternativa velikim engleskim korporativnim festivalima, ATP se usredsredio na promociju eksperimentalne muzike, uz uvođenje nekoliko novih zanimljivih koncepata.

Pre svega, ATP dodeljuje ulogu kustosa nekom od svojih omiljenih bendova ili izvođača, koji preuzimaju zadatak da naprave svoj festivalski line-up iz snova. Mogwai, Shellac, Vincent Gallo, Thurston Moore, Matt Groening, neki su od umetnika u čiju se kolekciju albuma moglo zaviriti ovim putem.

Drugi važan deo festivala predstavlja Don’t Look Back serijal, u kome izvođači u celosti izvode albume koji su definisali njihove karijere. Nekoliko godina kasnije, ATP se širi na ostatak Evrope, Ameriku i Australiju, a saradnja sa Primaverom započinje 2007. godine, kada im se poverava organizacija nastupa na jednoj od festivalskih bina, a u prošlost (ne) gledaju Slint (Spiderland), Comets On Fire (Blue Cathedral), Dirty Three (Ocean Songs), Sonic Youth (Daydream Nation) i Melvins (Houdini).

Pola sata nakon ponoći stižem da na ATP bini ispratim poslednjih 15-ak minuta nastupa The Books. Nežna akustika i zvuk čela dua koji čine Nick Zammuto I Paul de Jong prepliću se sa found sound semplovima, stvarajući muzičke kolaže sa jakim asocijativnim dejstvom. Na video bimu iza benda side miks animacija, fotografija i snimaka iz porodičnih arhiva članova banda. Oni predstavljaju ne samo nezaobilazan deo nastupa ovog dua, već su po pravilu i neodvojivi deo njihovog stvaralaštva: doživljaj The Books je potpun u jedinstvu audio i video izvođenja.

Nastup privode kraju sa Meditation, Smells Like Content i obradom Nick Drakeove Cello Song sa prošlogodišnje dobrotvorne kompilacije Dark Was The Night. Ovo je bio jedan od onih nastupa na kome očekivanja nisu velika ili ne postoje, ali se ispostavilo da je bilo veoma uzbudljivo. Novi album se zove The Way Out i izlazi 20. jula za etiketu Temporary Residence.

Pavement su već počeli set u trenutku kada dolazim na San Miguel, glavnu festivalsku binu. Da li zbog prevelike gužve ili činjenice da oni nikada nisu bili skroz moja šolja čaja, tek ne uspevam da se u potpunosti uključim u ovaj nastup, iako sve zvuči sasvim dobro: malo divlje (Conduit For Sale, Stereo) malo raspadnuto (Grounded, Spit On A Stranger), najčešće i jedno i drugo (In The Mouth Of A Desert). Za mene je ovo bio samo jedan dobar nastup banda čije su koncertno reaktiviranje mnogi dugo čekali i – bilo je očigledno – napustili sasvim zadovoljni.

Pitchfork stage prvog dana zatvaraju Delorean, mladi Španci čija je ovogodišnja Subiza lep omaž New Orderu i ranom acid houseu. Iako naziv albuma potiče od naziva mesta u kojem je snimljen, kada ga čujete, nameće se pomisao da je u pitanju igra reči Sub + Ibiza, a leto koje je na pragu će mu sasvim sigurno pružiti još prilika da se nađe u rotaciji. Svi su u publici od starta u plesnom raspoloženju i Delorean bez problema trijumfuju na domaćem terenu.

Bojazan da će ovako obiman i kvalitetan line-up, kod posetilaca sa eklektičnim muzičkim ukusom, za posledicu imati neminovno preklapanja termina se obistinjuje i žrtve prvog festivalskog dana postaju Fuck Buttons, Mission Of Burma, Tortoise, Wild Beasts, Ui. Vrlo frustrirajuće, ali preovladava zadovoljstvo dok se u osvit zore spuštam ka najbližoj stanici metroa.

Owen Pallett, multiinstrumentalista čiji se izvođački i aranžerski talenat, osim na njegova tri studijska albuma, našao zabeležen i na brojnim drugim izdanjima (Arcade Fire, The Hidden Cameras, The Last Shadow Puppets, Picastro) je otvorio drugi festivalski dan u sali Auditori – predivnoj koncertnoj sali namenjenoj programima kod kojih se želi istaći intimna atmosfera.

Suptilno, jednostavno osvetljenje smešta Palletta (uz još jednog saradnika na sceni) u centar pozornice, dok izvodi pesme sa poslednjeg studijskog albuma, Heartland, ali i one iz Final Fantasy perioda. Njegovo izvođenje je nadahnuto i efektno. Ritmičku podlogu za pesme stvara na licu mesta: odsvirano postaje matrica na koju se nižu slojevi violinskih bravura, drum loopova i gitarskih pasaža. Prisustvujemo performansu radoznalog dečaka koji pronalazi magičnu violinu i ispituje mogućnosti nove igračke. Pre bisa dobijamo savršenu obradu Caribouve Odessa i aktuelni singl Lewis Takes Off His Shirt. Sjajan nastup.

Skromno osvetljenje za vreme Pallettovog nastupa deluje kao laserski show u trenutku kada Hope Sandoval sa svojim pratećim bandom The Warm Inventions započinje nastup, sastavljen uglavnom od pesama sa njihovog novog albuma. U pitanju je i dalje sanjivi, psihodelični pop, ovoga puta sa više ambijentalnih detalja nego što se moglo naći na albumima Mazzy Stara, sa kojim se proslavila. Pre samog početka koncerta više puta je ponovljeno upozorenje o zabrani fotografisanja, tako da je band bio gotovo u potpunom mraku. Sandoval ne daje intervjue i jednom prilikom je izjavila da se na koncertima oseća veoma nervozno i neprijatno, što je otežavalo uspostavljanje bilo kakve komunikacije sa muzikom koja dopire sa bine.

Na glavnu binu su najpre izašli The New Pornographers, čija je oštrica značajno otupljena izostankom Dana Bejara i Neko Case. Konvencionalni power pop A.C. Newmana me nije pomerio.

Best Coast izvode pesme sa svog dolazećeg debi albuma, kao i sa nekoliko dosad objavljenih kratkih formata. Iako se osunčane melodije probijaju kroz zid zvuka (Sun Was High (So Was I), That’s The Way Boys Are), pevačica i gitaristkinja Bethany Cosentino ne raskrštava skroz sa avangardnim strujanjima svog bivšeg benda Pocahaunted, te nekoliko pesama zalazi u mračnije vode. „Now we’re gonna play a cover. We think it’s funny“, glasi najava za I’m So Bored. I bilo je smešno, a da niste morali da se nađete na čuvenom Wavves nastupu godinu dana ranije.

Ganglians (Sakremento) predstavljaju nekoliko novih pesama, malo više shoegazeovanih nego što su nas na to navikli na svom debi albumu, na kom su Pet Sounds harmonije provukli kroz prljave psihodelične lo-fi filtere. Iako im odzvanjanje krovne konstrukcije iznad (jedinog u potpunosti) pokrivenog koncertnog prostora Pitchfork bine baš i ne ide na ruku, ono što se moglo čuti u 40-minutnom nastupu ostavlja nadu da bi drugo dugosvirajuće Ganglians izdanje moglo da dobaci do visina debija.

Set lista benda Jeffa Tweedyja je prepuna koncertnih „sigurica“, ali - hej! – ne pravim problem, prvi put se gleda Wilco. Poslednji studijski album zastupljen je sa pet pesama: Wilco (The Song), Bull Black Nova, One Wing, Country Disappeared i I’ll Fight. Dišu bolje nego na albumu, potvrđujući da je snaga ovog banda u živim nastupima.

Najviše uživam u pesmama koje su alhemičarskim sposobnostima Jima O’Rourka napravile iskorak iz žanra alt-folka i postale nešto mnogo više: Handshake Drugs, The Late Greats, I Am Trying To Break Your Heart, I’m The Man Who Loves You. Sa Summerteeth dobijamo A Shot In The Arm i Via Chicago. Nels Cline je apsolutna zvezda nastupa: Amerikanac koji stoji pored mene iznuđuje mi highfiveove nakon, bukvalno, svake Clineove solaže (Impossible Germany, Hate It Here). Podjednako i nežan (kao na One Wing) i neobuzdan (kao na Misunderstood i izlaznoj Kicking Television), Wilco je koncertno iskustvo koje se mora doživeti.

Legenda britanskog popa Marc Almond izašao je u ponoć na scenu sa svojim pratećim bandom i posle Tears Run Rings krenuo sa predstavljanjem svog novog, navodno oproštajnog, studijskog albuma Varieté. Život je kabare, kao i ovaj krajnje šarmantni nastup. Novitet Nijinsky Heart brzo ulazi u uvo i show postaje sve bolji dok se ređaju Brilliant Creatures, Bedsitter, Joey Demento. Dve pesme koje svi znaju dolaze na kraju i primadona napušta pozornicu ispraćena ovacijama. Kakva sjajna zabava!

Deo nastupa Pixiesa koji sam ispratio prolazi u skladu sa očekivanim: best-of ponuda alt-rock himni koje su obeležile period kasnih 80-ih i ranih 90-ih dovodi do verovatno rekordne posete na glavnoj bini. Ja se već selim par stotina metara dalje, na Vice, gde gosti ovogodišnjeg Exita Yeasayer započinju svoj nastup. Njihova karijera me u ovom trenutku prilično podseća na karijeru koleginice sa Mute etikete, Alison Goldfrapp: oba izvođača su debitovala, uslovno rečeno, albumima čiji je zvuk van glavnog muzičkog toka, da bi zatim (neočekivano?) napravili iskorak u pop, pritom zadrzavši nešto od stare pomerenosti. Odd Blood je jedan prilično zabavan album, jer je uvrnuti Yeasayer art-pop podvučen bombastičnom, stadionskom produkcijom. Taj nesklad odlično funkcioniše na ploči, ali je živo izvođenje malo nategnuto i preopterećeno potrebom da se i najsitniji detalji verno reprodukuju. No, dobro, ovo je njihovih pet minuta, hitovi su tu (Ambling Alp, I Remember, O.N.E.) i sve prolazi kao dobra brainless zabava kojom zatvaram drugo veče Primavere.

Trećeg dana na sceni Auditorijuma je emitovan ODDSAC - 50-minutni video rad, poznat i kao „vizuelni album“ Animal Collectivea – čije su igrane horor sekvence pošteno izbezumile nekolicinu posetilaca koji su se za projekciju pripremili konzumacijom lakih droga.

Najumilniji zvuci na ovogodišnjoj Primaveri došli su tokom nastupa Clare Muldaur. Dva studijska albuma koja je objavila uz pratnju banda The Reasons su pravi mali audio-dragulji, koji ni izbliza nisu dobili pažnju koju zaslužuju. Na njima se može čuti sve ono što te večeri sa Pluto, All The Wine, Ooh You Hurt Me So, Wake Up (You Sleepy Head), That’s All, This Is The Story, He Needs Me (na kojoj gostuje maestro Van Dyke Parks) dobijamo i u Auditorijumu: prelepo orkestriranu i aranžiranu izvedbu sofisticiranog chamber-popa, nikada previše zašećerenog, ali nikada ni suviše formalnog, na šta bi akademsko obrazovanje autorke moglo da upućuje.

Sudeći po gužvi na nastupu, a i majicama koje su se tih dana mogle videti na festivalu, lider banda Deerhunter, Bradford Cox ima status božanstva među Primaverinom publikom. Sam je na bini tog kasnog majskog popodneva, uz akustičnu gitaru, usnu harmoniku i pomoć semplera. Ambijentalne kompozicije Atlas Sounda, njegovog paralelnog muzičkog kosmosa, sporo gore i rastaču se dok mrak pada nad Barcelonom. Shelia je očekivani favorit publike, a pravi trijumf ogoljena verzija prošlogodišnjeg singla Walkabout.

Najočiglednija stvar koja je nedostajala prefinjenom nastupu banda Grizzly Bear je kamerni prostor. Uspeh jednog od diskografskih vrhunaca prošle godine, albuma Veckatimest, smestio ih je na drugu najveću binu, a ovo je, zapravo, muzika koja više prodire u dubinu pojedinca, nego što pokriva širinu festivalske masovnosti. Dobar deo nastupa čiji su najuzbudjliviji delovi Two Weeks, Fine For Now, On A Neck, On A Spit, While You Wait For The Others i Knife, uspevam da odslušam zatvorenih očiju na svom ličnom malom, nenaseljenom ostrvu.

Synth-pop legenda Gary Numan je potpuno razočarao: zvuči kao sopstvene trećerazredne kopije koje cut & paste gitare lepe na industrial ritmove. Praćene tog nastupa mi je otkinulo pola spektakularnog koncerta Liquid Liquida na ATP stageu. Njujorčani su 30 godina kasnije i dalje univerzum za sebe. Brutalno precizni i zapaljivi punk-funk minimalizam, oličen u kombinaciji bas gitare, bubnjeva i svih mogućih perkusija, univerzalni je jezik koji razume svaki kuk u svakom delu planete. DFA carstvo je sagrađeno na recimo, Bell Head, ili Optimo, koja zatvara ovo neverovatno ritmičko slavlje primalnog i instinktivnog.



Nekim od najboljih festivalskih nastupa prisustvujem u pratećem programu, u Parku Joan Miroa. The King Khan & BBQ Show su uneli puno zabave u svoju primitivnu rock’n’roll predstavu; Real Estate su prijatno nedeljno popodne u prelepom gradskom parku učinili još idiličnijim svojim sanjivim gitarskim lo-fi vožnjama, koje dosta duguju Dean Warehamu (Suburban Dogs, Fake Blues), a kada dobiju puniji zvuk kao u neimenovanoj novoj pesmi, sve podseća i na The Feelies (uz Suicide, nesuđene Primaverine goste)..

Najjači utisak ipak ostavlja poslednja inkarnacija Johna Dwyera, Thee Oh Sees. Dwyer mlati gitaru koju drži kao tamburu, poigrava se efektima na vokalu, non-stop podvriskuje, lomata se na bini. Bilo da sagore u dva i po minuta ili se pretvore u 10-minutno jammovanje, pesme Thee Oh Sees pesme su uzbudljiva fuzija garažnog roka, surfa i psihodelije koja potpuno raznosi u živom nastupu (Block Of Ice, I Was Denied, Enemy Destructs).



Poslednje festivalske nastupe u klubu Apolo imaju, prvo, Jeffrey Lewis & The Junkyard, koji spajaju folk, punk i underground strip u jedan uzbudljiv performans, a zatim i Black Lips, čiji garažni pop i spektakularna izvedba istog imaju takvu fan bazu u Barceloni, da za kraj vrlo energičnog nastupa prisustvujem najspontanijem i najluđem stage invasionu koji sam ikada video uživo, sa preko 30 ljudi na bini, uključujući i pomahnitalog King Khana.

U svojoj 10-godišnjoj istoriji Primavera se pokazala kao ozbiljno organizovan i koncipiran festival. Postoji raznovrsna ponuda bendova različitih žanrovskih usmerenja, čijom se jedinom zajedničkom crtom može nazvati spremnost da ponude nešto drugačije od preovladavajućeg konfekcijskog zvuka. Headlineri će svakako i na ovom festivalu biti bendovi čija se publika meri u desetinama hiljada, pa i u milionima, ali se čini čini da je Primavera i tu uspela da nađe model koji spaja staro i novo, prijemčivo i istraživačko, konvencionalno i pomereno.

Naime, headlineri ovde predstavljaju alternativu koja se potvrdila. Odabir glavnih zvezda nije vršen isključivo na osnovu broja publike koju bi mogli da privuku, već i na osnovu njihovih “istorijskih zasluga” za razvoj alternativne muzike i uticaja koji su izvršili na bendove koji nastupaju na manjim festivalskim binama i koji predstavljaju ili barem pretenduju da budu sadašnjost i budućnost alternativne muzike.

Raznovrstan i iznijansiran line-up, koji je kontinuirano impresivan zadnjih 5-6 godina, posetiocu koji dolazi iz krajeva koji nemaju ni približno tako bogatu ponudu, zadavaće glavobolje oko organizacije poseta binama, a spisak propuštenih nastupa bi bio dovoljan za jedan odličan evropski festival.

Silno ćete se zabaviti posmatrajući hipstere iz svih krajeva sveta, bićete u prilici da na samom festivalskom prostoru proverite bogatu ponudu merchandisinga, svoje omiljene muzičare ćete bez problema sresti u publici ili videti kako se na nastupima oduševljeno priključuju jedni drugima, a Barselona je ionako grad koji će vam nedostajati čim ga budete napustili.