Autobiografija Samo deca na prvi pogled čita se kao setna ispovest o ljubavi, odrastanju i prijateljstvu pank-princeze Peti Smit i kultnog fotografa Roberta Mepltorpa, priča o životima umetnika i njihovoj borbi za opstanak u dekadentno omamljujućoj ali ništa manje fatalnoj rokenrol atmosferi s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina prošlog veka u Njujorku..
Iako je u pitanju intimni dokument o nesvakidašnjem odnosu koji nadilazi uvrežene kategorije (ljubavnika, najboljih prijatelja, duhovnih blizanaca), memoarska proza Peti Smit nudi i više od toga: ona je svojevrsni omaž ne samo minulom vremenu i ljudima koji su ga obeležili (Bobu Dilanu, Džimu Morisonu, Brajanu Džounsu) već i uzorima koji su oblikovali autorkin prepoznatljiv umetnički identitet (Bodleru, Ženeu i nadasve Rembou).
Boemska posveta Samo deca vrvi od anegdota u kojima defiluju poznati i slavni (Endi Vorhol, Alen Ginsberg, Dženis Džoplin, Džimi Hendriks, Sem Šepard itd), ali ne sa ciljem da nas šokira ili fascinira, već beskompromisno i pre svega podseti na neraskidivu vezu između ljubavi, umetnosti, kulture i života.
Maštovito delo mitskih proporcija, ističe Edmund Vajt, naročito za sve one koje zanima kako se gradi umetnička karijera.
Peti Smit nam je podarila poetsko remek-delo, eksluzivni poziv da zajedno s njom, po prvi put zavirimo u riznicu s blagom koju je sve ove godine krila od nas, zaključuje Džoni Dep, što je retkost i privilegija.
