Izjava "Svi
Austrijanci su maloumni" koju je Tomas Bernhard dao primajući Državnu
nagradu za literaturu, testamentarna zabrana da se njegovi radovi štampaju/igraju
u domovini, te srodno odsečni, usmeni i prozni iskazi ovog autora, uticali
su na neke kritičare da u njegovom delu definitivno prepoznaju ispis mizantropskog
diskursa. Da takvog tumačenja ima čak i u sredini lišenoj iole razudjenije
recepcije Bernharda, pokazuje pogovor za zbirku kratkih priča "Ludilo"
u kome Nikola B. Cvetković pripisuje autoru "tirade mržnje" i sl. No,
ko se vodi izjavama austrijskog pisca, taj bi mogao naći i one, suprotno
koncipirane. Prema pogovoru za američko izdanje "Gubitnika" (The University
of Chicago Press, 1991), Bernhard je ovako video razloge za odijum koji
je izazivao: "Nečiji idealistički literarni rad može kod čitaoca
proizvesti gadjenje."
Potpisnik tog pogovora, Mark M. Anderson, pak, dokazuje
da je Bernhard prema Austriji privatno gajio nejednosmerni odnos, odnos
ljubav-mržnja. Drugim rečima, izjave pisca ne treba preozbiljno razmatrati.
Zacelo je uputnije baviti se delom; konkretno: pokazati da - ako su i
oni već tumačeni u ključu diskursa istine - kvazi-sudovi pripovedača/glavnih
junaka, i, uopšte, važnijih likova njegove proze, s kojima narator po
pravilu deli mišljenje i interesovanje, mogu uputiti i na ideologiju suprotnu
od mizantropske koja mu je pripisivana. Pri tom se valja baviti romanom,
kao najkomplesnijim žanrom, samim tim najprikladnijom formom za celovito
sprovodjenje "ideološke" subverzije.
Nije
lako primetiti da narator u Bernhardovim romanima kanda ni prema čemu
nema jednosmeran odnos (iako su oni poznati po direktnim, naizgled odsečnim
iskazima). Na primer, u njegovom proznom prvencu ("Mraz"), kazivač izdašno
potkrepljuje mišljenje da je slikar Štrauh slomljen i umobolan, sa hladnom
sigurnošću predvidja njegov suicid, da bi se ogradio samo jednom - i stoga
manje uočljivo ("Bez srca je to što zapisujem ovakve surovosti. Prisiljen
sam"). Tako on tiho vrši dvostruku dekonstrukciju: svoje uloge i mizantropskog
diskursa; ulazeći u mrak radi njegovog razotkrivanja, on stvara utisak
da je tama njegov konačni izbor. Štaviše, stapanje ovog i svetlijeg pola
priče može biti i eksplicirano: Štrauh u "Mrazu" kaže: "nevino ima takodje
i sve odlike rušilačkog"; "Isparenje od radnika uvek je u meni izazivalo
gadjenje. I uvek me je privlačilo"; a narator u "Gubitniku": "Mrzeo sam
Glena u svakom trenutku, voleo sam ga krajnjom doslednošću", "ta odvratna,
odurna, istovremeno privlačna žena". Odstupanje od istine dobija se i
hiperbolom: žitelji Venga, fabularnog središta "Mraza", visoki su mahom
1, 40 m; u "Gubitniku", iz naratorovih usta, čujemo da ÒKur je kraj
u kome "čovek može, makar prenoćio samo jednu noć, da sebe upropasti za
ceo život", i da se najbolji vazduh na svetu može disati u Madridu, ali
i u Njujorku, kao i u Sintri. No, čak ni kada je nepouzdanost iskaza neprikrivena,
nju nije lako opaziti upravo zbog varničavosti Benhardove proze. Umetanje
subverzivnih kvazisudova u tirade, uz magijsko ponavljanje izvesnih motiva
i fraza, ishodi neobičnom zavodljivošću. Tome doprinosi i scriptura-continua
manir, što je lepo primetio australijanski bernhardolog Stefan Acert:
"Kraći 'Beton' i zamašnije 'Uništenje' su slični po tome što nisu podeljeni
na paragrafe ili poglavlja, i tako su lišeni konvencionalne epske strukture.
Ovo ne olakšava čitaocu praćenje istorije naratora i višesložnih podteksta."
S
druge strane, čitalac se ne oseća spoznajno komotnije ni ako sledi iskaze
naizgled krunisane najjasnim mogućim vrednosnim odredjenjima. Recimo,
kada je posredi zbir tako opštih antipoda kakvi su grad-selo, zdravi-bolesni,
mladost-starost. Reski rečenični rafali likova otežavaju da primetimo
da se trenje rečenih i srodnih parova nikad ne razrešava sasvim jednostrano,
ali i da primetimo da narator parodira dati manihejizam nudeći i neke
(gotovo) besmislene opozicije (grudobolni-umobolni; pomoćni radnik-pomoćni
učitelj). Opet, sa zaključkom da je Bernhardova proza parodična ne dobija
se mnogo, utoliko što to ne znači da je ona lišena opipljivijih orijentira
(da njegovo pismo u odredjenim situacijama nije direktno u vrednovanju,
u njemu niko ne bi video mizantropizam). Oni su uporedo pozitivni i negativni.
Tako razdraženi i odbačeni slikar Štrauh, ekstremno tiradan lik, priznaje:
"Verovao sam još u ljude i kad sam znao da me varaju, kad sam odavno znao
da smeraju da me ubiju." On će se gnušati puka, ali će reći i: "u svakom
slučaju prost svet nije ni prostiji ni prljaviji od ostalog sveta. Otuda...
dolazi moja naročita sklonost prema sirotinji i prema isključenima iz
društva". I narator u "Gubitniku" će ispoljiti antikolektivizam, ali će
u jednom trenutku kazati: "Ja jesam i volim ovaj narod." U romanu "Dete",
pak, svetlost se nahodi u liku dede i njegovim "tiradama mržnje" spram
institucija, kolektivizma, poluinteligenata... Tmina koja izbija iz predakovih
verbalnih salvi prividno odvraća od pomisli da on ma za koga može značiti
pozitivni orijentir. No, isti taj opskurni starac koji jedini smisao prepoznaje
u samoubistvu i anarhizmu, proklamujući potrebu za smrću i haosom napominje:
"Ali teorija je samo teorija." Konačno, da "Dete" zapravo nudi veoma starinski
ideološki koncept, koji je blizak patrijarhalnom, naziru i Bernhardovi
osporavatelji. Tako austrijski kritičar Mihael Kerha misli da je njegova
proza opterećena "životno određujućim patrijarhalnim (sic!) svetskim sudovima
iz dnevne sobe dede Johanesa Frojbinglera", tj. Bernhardovog dede. I zaista,
ovde spočitavanje biografskih momenata kanda funkcioniše: da je Dete povremeno
dogmatski skrušeno prema muškom pretku, vidimo po variranju i višestrukoj
potkrepljenosti iskaza: "deda je bio autoritet koji je svako prihvatao,
koji je rešavao sve što je trebalo rešiti, čija reč je za sve bila zakon."
Njegove iskaze glavni junak ugradjuje u sopstveni vrednosni sistem po
obrascu predanja. "Potpuno sam usvojio te dedine reči", čitamo u ovom
romanu, ne jedanput.
Za
razliku od pretpostavljenih mizantropskih dela, dakle, očito da Bernhardova
imaju i pozitivan orijentir, utoliko pre što kod Bernharda ljubav prema
bližnjem može biti i konkretizovana ljubavlju prema opštem ljudstvu, ili
nekom delu porodice. U tom smeru, njegovo omiljeno tematsko područje jeste
prijateljstvo. I ovaj pozitivni orijentir Bernhard razmatra dvostruko.
U "Gubitniku", iskazi naratora spram smrti dvaju bitnih junaka, njegovih
prijatelja, naizgled su isključivo cinični: drugovanje sa njima on će
označiti kao ludilo i narugati se opsesivnosti jednog od njih, Verthajmera,
spram sestre - zbog koje se dotični klavirski virtuoz i ubio. "Oni koji
su se razbili na ulici uvek su me fascinirali i ja sam se lično (a inače
i Verthajmer!) veoma često peo gore... ali se nisam bacio u dubinu (kao
ni Verthajmer!). Nekoliko puta sam se (kao i Verthajmer!) već pripremio
za skok, ali nisam skočio, kao ni Verthajmer" - kako je u medjuvremenu
Verthajmer ipak počinio groteskno samoubistvo, citirana repeticija podvlači
naizgled hladno-ludički pripovedačev odnos. No, ona uvodi i prikriveni
erotički zamajac: stalnim klicanjem njegovog imena, narator manje primetno
(znak smrti u ovom kontekstu je prejak), podvlači vlastito i olakšava
čitaočevo poistovećenje s Verthajmerom. Uostalom, na drugom mestu on konstatuje
da mu je prijateljstvo s dvojicom gubitnika i klavirskih virtuoza, Verthajmerom
i Glenom Guldom, značilo život. Tako je ovaj roman neponovljiv po veštini
u laviranju cinizmom - od negativnog, koji po svojoj definitivnosti vuče
na mizantropiju, do njegovog manje priznatog pola, neke vrste razočaranog
moralizma, pola koji Vladimir Jankelevič ovako opisuje: "Pravi cinizam
nije veština snalaženja ili bezobzirnog pragmatizma, pošto on, naprotiv,
odbacuje društvene konvencije, pošto je asketski i usmeren prema vrlini,
a neprijateljski nastrojen prema uživanju i pun prezira prema svemu što
označava visok položaj u društvu." U romanu "Vitgenštajnov sinovac", pak,
pripovedač ide još dalje u predavanju bližnjem: glavnu junakinju naziva
čovekom svog života a samo delo, koje govori o Paulu, nećaku čuvenog filozofa,
nosi naizgled-zavaravajući podnaslov "Jedno prijateljstvo". "U paviljonu
'Herman', te konačno u smrtnom strahu, jasno sam postao svjestan koliko
mi vrijedi veza s mojim prijateljem Paulom, da je ona uistinu najvrednija
od svih mojih veza s muškarcima, jedina koju sam izdržao dulje i koju
se ni po koju cijenu ne bih želio odreći", ovakvi iskazi zacelo razlikuju
Bernhardovu prozu od mizantropske, ma šta se pod njom podrazumevalo.
Štaviše,
po tretmanu prijateljstva, kao da romani "Vitgenštajnov sinovac" i "Gubitnik"
uspostavljaju odnos sa sledećim redovima Starog zaveta: "Bolje je dvojici
nego jednome, jer imaju dobru dobit od svog truda. Jer ako jedan padne,
drugi će podignuti druga svojega; a teško jednomu! ako padne, nema drugoga
da ga podigne." Podizanje palog (kod Bernharda: poludelog), za glavnog
junaka, pošto je on i sam raslabljen, značilo bi potpuno lično propadanje.
Odustajanje od pomoći posrnulom drugu, on plaća grižnjom savesti, baš
kao u nekoj religijskoj paraboli. Dakle, na jednom nivou, vrednost biblijskih
reči se poriče, a na drugom - potvrdjuje. Tako i u romanu "Annihilation",
nakon opsežne i ubedljive razrade pojmova "uništenja" i "ništavilo", glavni
junak, Muraus, preusmerava prvobitni nihilizam u ono negiranje života
i spremnost na skoru smrt koji kao da nose nečeg propovedničkog: "Uskoro
će život biti gotov, a moja egzistencija iskorenjena, rekoh Gambetiju,
i neću postići ništa, sve će ostati zauvek zatvoreno za mene... Moram
da razmotrim intelekt kao neprijatelja i ustanem protiv njega, u filozofskom
maniru, rekoh Gambetiju, da budem spreman da zapravo uživam u tome. Ali,
moje vreme je verovatno prekratko da bih stigao to da uradim... Rečenice
"Bolje smrt nego život" ("Mraz") i "Mrtvi su mi već tada bili bliži i
draži, medju njima mi je bilo lepo" ("Dete"), pak, bliske su starozavetnom:
"Zato hvalih mrtve koji već pomriješe više nego žive koji još žive". A
kada smo već kod prividnosti nihilizma, Vladimir Jankelevič je napisao:
"Niče pravi scene moralu zato što je u najvećoj mogućnoj meri moralist",
a Berdjajev: "Odlučno 'ne' je u istoj meri vera, kao i odlučno 'da'. Svako
negiranje pretpostavlja afirmaciju(...), besmisao pretpostavlja smisao,
tama pretpostavlja svetlost.
Svi
ovde citirani delovi Starog zaveta, sa kojima se čini da Bernhard uspostavlja
paralelu, potiču iz Eklezijasta. Uz propovedničke namere, i starozavetni
ton i stil (nabrajanje, ponavljanje, poniranje u tamu ovoga sveta...),
i sledeći radikalizam "odlučnog 'ne" potcrtava uticaj Ničea na Bernharda:
"Oče naš koji jesi u paklu, nek ne slave ime tvoje, nek ne bude carstvo
tvoje. Nek ne bude volja tvoja. Kako u paklu tako i na zemlji. Hleb naš
nasušni ne daj nam danas. I ne oprosti nam dugove naše, kao što ni mi
ne opraštamo dužnicima našim. Navedi nas u iskušenje i ne izbavi nas od
zla. Amin."
Izvan
varničavog konteksta, ova tirada govori i da slikar Štrauh ne traži pomoć
Satane, nego čiste odnose s Bogom. Uz svu hulu, isti lik daje priloge
parohu, premda ne plaća dažbine opštinarima. (pseudo)Demonsku duhovitost
sličnu citiranoj čujemo i u "Gubitniku", iz usta Verthajmera: njegova
sestra je preverila: "zabrazdila u katoličanstvo." Dedino "odlučno
'ne'" veri, proističe i iz njegovog napuštanja bogoslovije. S druge strane,
u "Detetu" čitamo ovako sročene redove: "Svaki dan ja sam silazio u pakao,
to jest u školu, da bih se posle vraćao kući u Šaumburškoj ulici, to jest
u čistilište, a zatim trčao dedi na Svetu goru". Na kraju,
Bernhardova antropološka kritika, umnogome odgovara zaključcima starozavetnog
Božjeg zakona. Kritici su podvrgnuti natprosečnost, prema kojoj vlada
dvostruki odnos; umetničkoj nadarenosti prijatelja antipod je taština
(slikar u "Mrazu", Vitgenštajn; Guld i Verthajmer u "Gubitniku", sam narator,
uvek), zatim hiperseksualnost: preljuba (gostioničarka u "Gubitniku",
žitelji Venga u "Mrazu"...); pa suicid ("Ali mi jedan glas, koji se prosto
ne može prećuti, kaže da je samoubistvo greh"!), kao i idolopoklonstvo
(karijerizam, preljuba), konflikt s porodicom, zavist, lažno svedočenje,
huljenje... Narator i važniji junaci ogrešuju se o neke Božje zapovesti
(nikad o sve), ali se kaju, dok je kriterijum za odabir "nižih" likova,
apsolutna grešnost.
Naravno,
navodjenje hrišćanskih potencijala Bernhardovog pisma nije sprovedeno
iz ličnog ideološkog opredeljenja. Niti imam ništa protiv mizantropije
u književnosti, ako je ona samo jedno od mogućih sredstava. Ovde treba
još reći da Bernhardovi romani daju redak primer kako se zavodljivošću
može zaseniti ideologija i još redji primer kako neobična može biti kombinacija
vidljive i podvodne sfere dela. Istovremeno, "Gubitnik" i društvo su pokazatelj
kako se zavodljivost i u savremenoj prozi može prožeti masternarativima,
ali ne i utoliko opteretiti, već u isto vreme učiniti pismo saobraznim
duhu vremena i semantički plodnim, što je blisko zaključcima Najala Lusija
o mogućnosti estetski validnog uvodjenja moralnog horizonta u ono što
je ostalo od postmoderne. Konačno, ako je moguće da zalaganje jednog vida
postmodernizma za prava manjina može da "sklizne" u priliku da ugroženi
izjednačava krivicu dužnih i nedužnih pripadnika većine, kao npr. u prozi
Toni Morison, onda je moguće da neki drugi vid postmodernizma bude prožet
hrišćanskim nabojem, pod uslovom da to nije sprovedeno napadno i propagandistički,
već da po mogućstvu vrši subverziju oprečnog konteksta. Da je Bernhard
u tome uspeo u najvećoj mogućoj meri, svedoče upravo tumačenja o mizantropičnosti
njegovog lika i dela.
**************************
IZBOR
BERNHARDOVE PROZE OBJAVLJENE U SRBIJI
Mraz,
roman (Prosveta, Beograd, 1967, prevod)
Vitgenštajnov
sinovac, roman (Bratstvo-Jedinstvo, Novi Sad, 1989, prevod
Marinko Radović)
Gubitnik,
roman (Svetovi, Novi Sad, 1991, prevod Zlatko Krasni).
Ludilo,
kratke prièe (Prosveta, Beograd, 1997, prevod Nikola B. Cvetković)
Dete,
prevod glavnine romana (Pismo, Beograd, 1999, no 51; prevod Božidar
Zec).
O BERNHARDU
"On je
crn po nekom automatizmu... Posle Kafkinog i Kanetijevog, njegov senzibilitet
je jedan od najoštrijih, jedan od najpotentnijih medju uzornim likovima
moderne literature." (Džordž Stajner)
"Poput
Svifta, Bernhard piše kao neki sveti monstrum... On je upečatljiv izvodjač
literature; čovek koji ide do krajnjih granica u oživljavanju našeg poimanja
ljudskih mogućnosti, koliko god one bile destruktivne." (Ričard Lok, "Wall
Streer Journl")
"Većina
glavnih austrijskih poratnih pisaca - Kaneti, Celan, Bahman, Handke -
više su voleli samonametnuti egzil od života u rodnoj zemlji. Bernhard
koji je, navodno, bio najveći anti-austrijanac u toj grupi pisaca, jedan
je od retkih koji nikada nije napustio Austriju." (Mark M. Anderson)
"Odlika
Bernharda - i njegova virtuoznost... - je to što njegovo monotono gnušanje
ne samo da ujeda, nego uspeva da, baš kao što to Guld uspeva na pianu,
peva." (Pol Grifits, "Times Literary Supplement")
|
|
