Svoj Dnevnik(1953–1969) Gombrovič je u celini objavio na poljskom jeziku, u poljskom emigrantskom izdavačkom preduzeću u Parizu. Na druge jezike, Dnevnik su tek bili počeli da prevode, dok je u autorovoj zemlji, u Poljskoj, Dnevnik bio zabranjen.
Kod Gombroviča sve je „ja“
Biserka Rajčić
Svako svoje delo pisao je u drugom stilu, teorijski definisano, s pravom nazivajući sebe prvim postmodernistom: Biserka Rajčić
Autor: Anđelka Cvijić
U ediciji Nostra vita Službenog glasnika, koju je uspešno uređivao Branko Kukić, objavljen je Dnevnik: 1953-1969 poljskog pisca Vitolda Gombroviča. U odnosu na izdanje beogradske Prosvete iz 1985. u tri dela, Glasnikovo u jednom tomu preuzima prevod i predgovor Petra Vujičića, ali sadrži i nove beleške od sredine 1967. do 1969, koje je uz pogovor Vojćeha Karpinjskog prevela Biserka Rajčić.
Sagovornica Danasa je i redaktor ovog izdanja, kao i autorka indeksa ličnosti, fiktivnih likova i naslova dela Vitolda Gombroviča u Dnevniku, indeksa geografskih imena, odnosno naslova časopisa, kao i predmetno-tematskog indeksa koji obogaćuju knjigu.
Gombrovič je bio svestan teškoća u kontaktu sa svetom i Dnevnik mu je, piše Vujičić, poslužio da ih prevaziđe. Bio je komplikovana ličnost?
- Veoma, veoma složena ličnost. Bio je to pre svega zbog svog porekla. Zbog toga što je poticao iz stare aristokratske porodice, čija genealogija seže 400 godina unazad. Naravno i zbog obaveza plemićkog staleža, u smislu ponašanja, obrazovanja, isticanja u društvu. Te obaveze prenosile su se iz generacije u generaciju. Za Vitolda bile su prilično stereotipne, stoga i neprihvatljive, zbog čega se za razliku od svoje starije braće, koja su se uklapala u plemićki kanon, od detinjstva nije uklapao. Nije ni zbog bolešljivosti u detinjstvu i kasnije, kako vidimo iz nedavno objavljenog intimnog dnevnika Kron. Tokom celog života nije mogao da se uključi ni profesionalno u taj svet. Završio je studije prava, ekonomije i filozofije u Varšavi i Parizu. Međutim, nije bio ni za sudiju ni za advokata. Porodica je u vreme njegovog životnog debija i sa očeve i sa majčine strane imala u centralnoj Poljskoj imanja i fabrike. Svim tim rukovodio je veoma sposoban otac, a kasnije, do Drugog svetskog rata, braća. Vitold i sestra Irena nisu se uklapali u to. Sestra je posle rata završila u manastiru, a Vitold u emigraciji. Roditelji, bez obzira na strogost prema njemu, koju im zamera, ipak, shvatajući ga, kupili su mu u Varšavi, u elitnoj četvrti kuću za izdavanje, u kojoj je do 1939. stanovao i imao salon. Prihvatili su i njegovu želju da postane pisac, veoma netipičan poljski pisac.
... koji je voleo da polemiše?
- U međuratnom periodu pisci su se susretali u specijalnim kafanama. Gombrovič je izabrao dve, Zodijak i Veleposedničku. U njima je imao sto, iako nije nikada pio, za kojim je pušio i susretao se pre svega sa avangardistima. Susretao ili žestoko polemisao sa njima na mnoge tada aktuelne teme. Pošto je bio filozofski i književno solidno potkovan, dominirao je u tim diskusijama, što pokazuje njegova prva knjiga priča Uspomene iz doba sazrevanja, a još više njegovo najznačajnije delo, roman Ferdidurke.
U emigraciji u Argentini, našavši se na samom dnu društvene lestvice, godinama doslovno preživljavajući, ne znajući španski, više od deset godina nije napisao ništa značajno. U novoj sredini teškom mukom je pisao svoj prvi posleratni roman Trans-Atlantik. Spas je video u uspostavljanju kontakta s emigrantskim Književnim institutom u Parizu i njegovim časopisom Kultura. Za nju je počeo da piše na poljskom feljtone u duhu dnevnika. Dopali su se uredniku Kulture, Ježiju Gjedroicu, koji mu je predložio da piše pravi dnevnik i da ga objavljuje mesečno. Kako mu je novac trebao, pristao je. Pisao ga je od 1953. do 1969, objavivši ga kasnije u tri toma. U njega je, kako sam, u razgovoru s Dominikom de Ruom, kaže, pakovao sve osim romana i drama. Zbog slobode izražavanja koju je sebi dopuštao dugo je u Poljskoj bio zabranjen, ali veoma čitan i prevođen na osnovu časopisa Kultura i pariskog izdanja Dnevnika. Znatno više nego njegovi romani (Trans-Atlantik, Pornografija, Kosmos) i drame (Opereta, Venčanje). Po svoj prilici zbog slobode izražavanja koju nijedan pisac tog vremena nije sebi dopuštao, posebno kritikujući bespoštedno Poljsku i Poljake, iako je zbog svog plemićkog porekla bio „patriota“.
U Dnevniku piše da želi da se „izmigolji Poljskoj odnosno da se vine iznad nje“. Je li ta superiorna pozicija razlog što nije dugo objavljivan u Poljskoj?
- Ne samo zbog toga. Emigrantska književnost, nemirenje Poljaka u emigraciji s komunizmom, otvorena kritika komunizma i njegove kulture i umetnosti stvarane u poljskoj verziji tog sistema bili su dovoljni razlozi da ne budu objavljivani. Međutim, Gombrovič je i u tom pogledu izuzetak. Nikad se nije uklapao ni u brojnu poljsku posleratnu emigraciju. Žestoko ju je kritikovao i polemisao s pojedinim emigrantima. O čemu posebno svedoči njegov roman Trans-Atlantik. S kritikom je nastavio i u Dnevniku, mada je ovo delo s obzirom na konstrukciju, način mišljenja i pripovedanja, pre roman nego dnevnik. Jer, Gomb, kako su ga zvali, svako svoje delo je pisao u drugom stilu, teorijski definisano, s pravom nazivajući sebe prvim postmodernistom. Što mu je donelo svetsku slavu, čak se 1969. našao prvi na listi za Nobelovu nagradu, u čemu ga je omela iznenadna smrt. Danas, posle promena u Poljskoj 1990, zauzima veoma visoko mesto, spada u obaveznu lektiru u srednjim školama, svako njegovo delo studira se na polonistici, o njemu se i van Poljske pišu sjajne studije.
Koga je cenio u književnosti?
- Teško je reći prema kome nije bio kritičan i koga je cenio, jer je retko davao intervjue, a i svaki put je pominjao druge pisce i umetnike. U njegovoj milosti ostali su starogrčki i rimski pisci i filozofi, Dante, Dostojevski, Gogolj, Rasin, Volter, Montenj, Prust, Kafka, Žid... Zapravo, u Dnevniku mnogo češće pominje filozofe, kompozitore klasične muzike i slikare nego pisce. Od svih umetnosti muzika mu je bila najbliža. Mada, zbog situacije u kojoj se nalazio u Argentini, nije išao na koncerte već je slušao ploče na veoma skromnom gramofonu. Do dolaska u Francusku, tj. na Francusku rivijeru, slabo je išao i na izložbe i upoznavao slikare. Boraveći u Vansu upoznao je Pikasa i Šagala, ali se na tome završilo. Uopšte, teško je sklapao i održavao prijateljstva. Sva su se manje- više brzo završavala, s obzirom na to da je svakom nalazio neku nepodnošljivu manu. Celog života zbog svoje „nezrelosti“ privlačili su ga mladi, naročito u Argentini. Što se donekle tumači njegovim homoseksualnim sklonostima. Mada, „nezrelost“ je za njega bila filozofsko-teorijska kategorija, koja se odnosi na pojam forme, jedan od osnovnih pojmova teorije umetnosti XX veka.
Za ediciji Nostra vita preveli ste i „Dnevnik pisan noću“ Gustava Herlinga Gruđinjskog. U čemu se ova dva dela razlikuju?
- Razlikuju se u svemu, jer je reč o dve krajnje različite ličnosti. Kod Gombroviča sve je „ja“, a „ja“ Herlinga Gruđinjskog je u zadnjem planu, odnosno u prvom redu je komentator svoga vremena, prvenstveno politički, a dosta mesta posvećuje i knjigama koje čita, izložbama koje posećuje, kao i spomenicima kulture u Italiji, u kojoj boravi od sredine 50-ih godina. I on dnevnik počinje da piše na nagovor urednika Kulture, Ježija Gjedroica, od Gombrovičeve smrti 1969. do svoje smrti 2000. godine. Veoma duboko je promišljao ono o čemu je pisao, ali na sasvim drugi način od svog prethodnika. Postoji i nešto zajedničko između ta dva pisca: Njihovi dnevnici spadaju u vrhunska dela dnevničke književnosti.
Spomenuli ste intimni dnevnik „Kron“. U njemu je otkrio svoju intimu - od seksa i sa muškarcima i ženama, o sifilisu, o drugim bolestima... Hoćemo li ga čitati na srpskom?
- Nećemo, jer se tekst te knjige sastoji pretežno od fusnota gombrovičologa, koje imamo priliku da čitamo u ovom kritičkom izdanju Dnevnika. Manje-više sve se o njegovom životu znalo na osnovu njegove prepiske sa porodicom, posebno dveju knjiga Rite Gombrovič, Gombrovič u Argentini (1939-1963) i Gombrovič u Evropi (1963-1969). Jedina novina je njegov odnos prema njoj, o čemu u Kronu piše, izostavivši tekst u Dnevniku, kao što je izostavio i o nekim ličnostima iz međuratne i posleratne Poljske koje su u vreme njegovog objavljivanja bile žive.
Šta za današnje čitaoce znači Gombrovičev Dnevnik?
- To delo je određen tip kritike čoveka, sveta, kulture koji se, po svoj prilici, neće ponoviti, jer razmatra teme kao što su „nezrelost/zrelost“, „nedovršenost/dovršenost“, „nižost/višost“ i slične, teme koje je definisao još početkom 30-ih godina XX veka u pričama i romanu Ferdidurke i koje dobijaju na značaju tek u vreme hipi pokreta. I još važnije, zato što obelodanjuje „erotske i plebejske vulgarizme“ koji će u književnosti dobiti mesto mnogo decenija posle njegovog obelodanjivanja. Imajući hrabrost da to obelodanjivanje potkrepi svojim životnim iskustvima, što na krajnje drugačiji način izražava današnja masovna kultura mladih, jer je „mladost“ za njega bila imanentna i organska „nižost“, deo programa današnje „antikulture“ i „antiknjiževnosti“.
Autor: Anđelka Cvijić
U ediciji Nostra vita Službenog glasnika, koju je uspešno uređivao Branko Kukić, objavljen je Dnevnik: 1953-1969 poljskog pisca Vitolda Gombroviča. U odnosu na izdanje beogradske Prosvete iz 1985. u tri dela, Glasnikovo u jednom tomu preuzima prevod i predgovor Petra Vujičića, ali sadrži i nove beleške od sredine 1967. do 1969, koje je uz pogovor Vojćeha Karpinjskog prevela Biserka Rajčić.
Sagovornica Danasa je i redaktor ovog izdanja, kao i autorka indeksa ličnosti, fiktivnih likova i naslova dela Vitolda Gombroviča u Dnevniku, indeksa geografskih imena, odnosno naslova časopisa, kao i predmetno-tematskog indeksa koji obogaćuju knjigu.
Gombrovič je bio svestan teškoća u kontaktu sa svetom i Dnevnik mu je, piše Vujičić, poslužio da ih prevaziđe. Bio je komplikovana ličnost?
- Veoma, veoma složena ličnost. Bio je to pre svega zbog svog porekla. Zbog toga što je poticao iz stare aristokratske porodice, čija genealogija seže 400 godina unazad. Naravno i zbog obaveza plemićkog staleža, u smislu ponašanja, obrazovanja, isticanja u društvu. Te obaveze prenosile su se iz generacije u generaciju. Za Vitolda bile su prilično stereotipne, stoga i neprihvatljive, zbog čega se za razliku od svoje starije braće, koja su se uklapala u plemićki kanon, od detinjstva nije uklapao. Nije ni zbog bolešljivosti u detinjstvu i kasnije, kako vidimo iz nedavno objavljenog intimnog dnevnika Kron. Tokom celog života nije mogao da se uključi ni profesionalno u taj svet. Završio je studije prava, ekonomije i filozofije u Varšavi i Parizu. Međutim, nije bio ni za sudiju ni za advokata. Porodica je u vreme njegovog životnog debija i sa očeve i sa majčine strane imala u centralnoj Poljskoj imanja i fabrike. Svim tim rukovodio je veoma sposoban otac, a kasnije, do Drugog svetskog rata, braća. Vitold i sestra Irena nisu se uklapali u to. Sestra je posle rata završila u manastiru, a Vitold u emigraciji. Roditelji, bez obzira na strogost prema njemu, koju im zamera, ipak, shvatajući ga, kupili su mu u Varšavi, u elitnoj četvrti kuću za izdavanje, u kojoj je do 1939. stanovao i imao salon. Prihvatili su i njegovu želju da postane pisac, veoma netipičan poljski pisac.
... koji je voleo da polemiše?
- U međuratnom periodu pisci su se susretali u specijalnim kafanama. Gombrovič je izabrao dve, Zodijak i Veleposedničku. U njima je imao sto, iako nije nikada pio, za kojim je pušio i susretao se pre svega sa avangardistima. Susretao ili žestoko polemisao sa njima na mnoge tada aktuelne teme. Pošto je bio filozofski i književno solidno potkovan, dominirao je u tim diskusijama, što pokazuje njegova prva knjiga priča Uspomene iz doba sazrevanja, a još više njegovo najznačajnije delo, roman Ferdidurke.
U emigraciji u Argentini, našavši se na samom dnu društvene lestvice, godinama doslovno preživljavajući, ne znajući španski, više od deset godina nije napisao ništa značajno. U novoj sredini teškom mukom je pisao svoj prvi posleratni roman Trans-Atlantik. Spas je video u uspostavljanju kontakta s emigrantskim Književnim institutom u Parizu i njegovim časopisom Kultura. Za nju je počeo da piše na poljskom feljtone u duhu dnevnika. Dopali su se uredniku Kulture, Ježiju Gjedroicu, koji mu je predložio da piše pravi dnevnik i da ga objavljuje mesečno. Kako mu je novac trebao, pristao je. Pisao ga je od 1953. do 1969, objavivši ga kasnije u tri toma. U njega je, kako sam, u razgovoru s Dominikom de Ruom, kaže, pakovao sve osim romana i drama. Zbog slobode izražavanja koju je sebi dopuštao dugo je u Poljskoj bio zabranjen, ali veoma čitan i prevođen na osnovu časopisa Kultura i pariskog izdanja Dnevnika. Znatno više nego njegovi romani (Trans-Atlantik, Pornografija, Kosmos) i drame (Opereta, Venčanje). Po svoj prilici zbog slobode izražavanja koju nijedan pisac tog vremena nije sebi dopuštao, posebno kritikujući bespoštedno Poljsku i Poljake, iako je zbog svog plemićkog porekla bio „patriota“.
U Dnevniku piše da želi da se „izmigolji Poljskoj odnosno da se vine iznad nje“. Je li ta superiorna pozicija razlog što nije dugo objavljivan u Poljskoj?
- Ne samo zbog toga. Emigrantska književnost, nemirenje Poljaka u emigraciji s komunizmom, otvorena kritika komunizma i njegove kulture i umetnosti stvarane u poljskoj verziji tog sistema bili su dovoljni razlozi da ne budu objavljivani. Međutim, Gombrovič je i u tom pogledu izuzetak. Nikad se nije uklapao ni u brojnu poljsku posleratnu emigraciju. Žestoko ju je kritikovao i polemisao s pojedinim emigrantima. O čemu posebno svedoči njegov roman Trans-Atlantik. S kritikom je nastavio i u Dnevniku, mada je ovo delo s obzirom na konstrukciju, način mišljenja i pripovedanja, pre roman nego dnevnik. Jer, Gomb, kako su ga zvali, svako svoje delo je pisao u drugom stilu, teorijski definisano, s pravom nazivajući sebe prvim postmodernistom. Što mu je donelo svetsku slavu, čak se 1969. našao prvi na listi za Nobelovu nagradu, u čemu ga je omela iznenadna smrt. Danas, posle promena u Poljskoj 1990, zauzima veoma visoko mesto, spada u obaveznu lektiru u srednjim školama, svako njegovo delo studira se na polonistici, o njemu se i van Poljske pišu sjajne studije.
Koga je cenio u književnosti?
- Teško je reći prema kome nije bio kritičan i koga je cenio, jer je retko davao intervjue, a i svaki put je pominjao druge pisce i umetnike. U njegovoj milosti ostali su starogrčki i rimski pisci i filozofi, Dante, Dostojevski, Gogolj, Rasin, Volter, Montenj, Prust, Kafka, Žid... Zapravo, u Dnevniku mnogo češće pominje filozofe, kompozitore klasične muzike i slikare nego pisce. Od svih umetnosti muzika mu je bila najbliža. Mada, zbog situacije u kojoj se nalazio u Argentini, nije išao na koncerte već je slušao ploče na veoma skromnom gramofonu. Do dolaska u Francusku, tj. na Francusku rivijeru, slabo je išao i na izložbe i upoznavao slikare. Boraveći u Vansu upoznao je Pikasa i Šagala, ali se na tome završilo. Uopšte, teško je sklapao i održavao prijateljstva. Sva su se manje- više brzo završavala, s obzirom na to da je svakom nalazio neku nepodnošljivu manu. Celog života zbog svoje „nezrelosti“ privlačili su ga mladi, naročito u Argentini. Što se donekle tumači njegovim homoseksualnim sklonostima. Mada, „nezrelost“ je za njega bila filozofsko-teorijska kategorija, koja se odnosi na pojam forme, jedan od osnovnih pojmova teorije umetnosti XX veka.
Za ediciji Nostra vita preveli ste i „Dnevnik pisan noću“ Gustava Herlinga Gruđinjskog. U čemu se ova dva dela razlikuju?
- Razlikuju se u svemu, jer je reč o dve krajnje različite ličnosti. Kod Gombroviča sve je „ja“, a „ja“ Herlinga Gruđinjskog je u zadnjem planu, odnosno u prvom redu je komentator svoga vremena, prvenstveno politički, a dosta mesta posvećuje i knjigama koje čita, izložbama koje posećuje, kao i spomenicima kulture u Italiji, u kojoj boravi od sredine 50-ih godina. I on dnevnik počinje da piše na nagovor urednika Kulture, Ježija Gjedroica, od Gombrovičeve smrti 1969. do svoje smrti 2000. godine. Veoma duboko je promišljao ono o čemu je pisao, ali na sasvim drugi način od svog prethodnika. Postoji i nešto zajedničko između ta dva pisca: Njihovi dnevnici spadaju u vrhunska dela dnevničke književnosti.
Spomenuli ste intimni dnevnik „Kron“. U njemu je otkrio svoju intimu - od seksa i sa muškarcima i ženama, o sifilisu, o drugim bolestima... Hoćemo li ga čitati na srpskom?
- Nećemo, jer se tekst te knjige sastoji pretežno od fusnota gombrovičologa, koje imamo priliku da čitamo u ovom kritičkom izdanju Dnevnika. Manje-više sve se o njegovom životu znalo na osnovu njegove prepiske sa porodicom, posebno dveju knjiga Rite Gombrovič, Gombrovič u Argentini (1939-1963) i Gombrovič u Evropi (1963-1969). Jedina novina je njegov odnos prema njoj, o čemu u Kronu piše, izostavivši tekst u Dnevniku, kao što je izostavio i o nekim ličnostima iz međuratne i posleratne Poljske koje su u vreme njegovog objavljivanja bile žive.
Šta za današnje čitaoce znači Gombrovičev Dnevnik?
- To delo je određen tip kritike čoveka, sveta, kulture koji se, po svoj prilici, neće ponoviti, jer razmatra teme kao što su „nezrelost/zrelost“, „nedovršenost/dovršenost“, „nižost/višost“ i slične, teme koje je definisao još početkom 30-ih godina XX veka u pričama i romanu Ferdidurke i koje dobijaju na značaju tek u vreme hipi pokreta. I još važnije, zato što obelodanjuje „erotske i plebejske vulgarizme“ koji će u književnosti dobiti mesto mnogo decenija posle njegovog obelodanjivanja. Imajući hrabrost da to obelodanjivanje potkrepi svojim životnim iskustvima, što na krajnje drugačiji način izražava današnja masovna kultura mladih, jer je „mladost“ za njega bila imanentna i organska „nižost“, deo programa današnje „antikulture“ i „antiknjiževnosti“.
