Kratki razgovori sa ogavnim muškarcima

Autor: Dejvid Foster Volas

AGORA, 2013

Iza neobičnog naslova Kratki razgovori s ogavnim muškarcima krije se knjiga koja je u mnogome obeležila američku prozu na početku 21.veka, koja je sa podjednakim uspehom nastupala u pozorištu, na filmu i bivala nagrađivana prestižnim književnim nagradama. Naime, dvanaest razgovora je pretvoreno u pozorišnu predstavu koja se izvodi od 2000, a knjiga je adaptirana i u istoimeni film u režiji Džona Krasinskog.O značaju ove knjige svedoči kritičar Njujork tajmsa: „Po svojim ekscentričnim opsesijama i zlokobonim eksperimentima, Volas počinje da liči na još jednog ludog naučnika američke književnosti: Edgara Alana Poa. I njegove ogavne muškarce, poput Poovih, uhode demoni koji nas sve proganjaju. Izvanredno originalna zbirka... Kratki razgovori s ogavnim muškarcima je osmišljena da ispituje čitaoca, da izmami sveže reakcije na užase čija je oštrica otupela u doba tehnološke preopterećenosti “
Zbirka Kratki razgovori s ogavnim muškarcima sastoji se od dvadeset tri priče koje funkcionišu kao ciklus kratke proze. U četiri naslovne priče, različiti muškarci odgovaraju na pitanja svojih sagovornica koje čitaoci nikad ne čuju. Volasovi ogavni muškarci u tim razgovorima rekonstruišu svoje odnose sa suprotnim polom i slikaju solipsističku pustoš savremenog doba.
Oni, međutim, nisu jedini (anti)junaci ove knjige. Volas pripoveda o ženi opsednutoj strahom da ona nije dovoljna svom mužu; ispisuje svojevrstan izveštaj o patnjama osobe obuzete sobom i svojim osećanjima u tolikoj meri da ne primećuje ništa van svog emocionalnog vakuuma oličenog u depresiji; parodira svet savremenog šou-biznisa kroz prizmu antičkih mitova; demistifikuje popularnu psihoanalizu; pokušava da odgovori da li je moguće sagledati neki ličan, velikodušan čin bez ikakvog veličanja sebe kao dobročinitelja i zašto je lakše prodati nepotrebnu alatku za pet dolara nego je pokloniti.

Kratki razgovori sa ogavnim muškarcima, Dejvid Foster Volas

Na planu i leksike i sintakse, pa i ortografije Kratki razgovori sa ogavnim muškarcima Davida Fostera Wallacea predstavljaju esenciju akrobatike u književnosti. Ali, to se mora naglasiti kako zabune ne bilo, akrobatike koja nije samoj sebi svrha i koja počiva prvenstveno na smislu, kreativnosti i odvažnom preispitivanju krajnjih mogućnosti jezika da isprati tako ambiciozan pristup. A tu je i solipsizam.

Zoran Janković

Pre nekoliko dana gotovo svim ovdašnjim medijama je prošetao prenet tekst o uvreženim stereotipma o Srbima; jednako tako, onima koji za to mare svako novo leto dođe kao zgodan povod za još jedan pokušaj boja sa okamenjenim predubeđenjima kada su čitalačke navike u pitanju. Prateći taj obrazac čini se da je jedini logični izbor tokom leta opskrbiti se pero-lakom literaturom, jer narečeno godišnje doba naprosto iziskuje takav rezon. Na planu primenjenog, to bi značilo da je, čak možda i stvar građanske pristojnosti u smislu poštovanja kanona, provesti zadubljen/a u prozu Ive Štrljić i sličnih, uzbudljive povesti o princezama, caricama bez prestola, sultanijama, draguljima Medine i ostalim „nesvakidašnjim i štivima od kojih zastaje dah“. A može i drugačije.
Evo jednog istinskog izazova posve drugačije sorte; ako izuzmemo nasumične pojave u književnoj periodici, nakon zbirke pripovedaka Zaborav (Rad, 2004, prevela Aleksandra Mančić), Kratki razgovori sa ogavnim muškarcima (u izdanju Agore i u prevodu Igora Cvijanovića) prvo je izdanje nesrećnog Davida Fostera Wallacea na srpskom jeziku. Ta svojevrsna nepravda prema ovom sjajnom peru napokon je ispravljena, i to upravo jednim od nesumnjivo najreprezentativnijih dela iz njegovog opusa. Kratke razgovore sa ogavnim muškarcima, premda je formalno gledano reč o zbirci priča, možda bi bilo najpreciznije i najpoštenije pojasniti, baš kao što je to učinio sam izdavač na korici srpskog izdanja, kao ciklus (kratke) proze.
Na formalnom nivou, reč je o skupu priča neujednačene dužine i sročenih raznorodnim pripovedačkim tehnikama i pratećim stilovima, a sam naslov preuzet je od istoimene četvorotomne pripovesti čiji su delovi strateški raspoređeni između korica ove zbirke. Na tragu priče o krunskom motivu koji ujedinjue u ovoj zbirci okupljene priče neumitno se stiže do solipsizma u raznim i prilično maštovitim pojavnim oblicima. To je jasno sugerisano u sva četiri dela naslovne priče, gde pomenuti (ogavni) muškarci odgovaraju na pitanja svojih sagovornica koje čitaoci nikad ne čuju; nedostaju postavljena pitanja, ali tu su nadahnujuće (katkad i zbunjujuće) tirade fgovornika na teme koje se dotiču emotivnog života i odnosa među polovima, a sve se u krajnjem ishodu svodi na pomenuti solipsizam. To je slučaj u svakoj od dvadeset tri sabrane priče, a autor pokazuje zavidan trud da iznađe i ispripoveda što više atipičnih prikaza tog osnovnog motiva; tako, recimo, u priči naslovljenoj Svet odraslih pratimo iskrene i sve usložnjenije muke mlade supruge koju stalna preispitivanja na temu vlastitih seksualnih veština i sposobnosti da zadovolji svog, kako sam tvrdi, krajnje zadovoljnog supruga odvode put najokorelijeg solipsizma i opsesivnih posrtanja na nekoliko životnih planova.
David Foster Wallace je neustrašiv pisac, njega naracija čak i u iole tradicionalnijem shvatanju tog pojma nije preterano zanimala; njegova proza je inovatorski ostrašćena i usresređena prvenstveno na kapacitet dostupnog jezika i cilju najprikladnijih jezičkih/izražajnih sredstava da se predoči nameravano. Tako će se u drugoj trećini ove zbirke (ponajpre u zamamno-zaumnoj priči Oktet) naći mesta za silovitu i prilično radikalno iskazanu metatekstualnost (ovde u skladnom spoju sa autoironijom, na koju su, to već svi dobro znamo, spremni isključivo najosvešćeniji i najodvažniji), i tom prilikom David Foster Wallace ističe da cilj pripovedača nikako ne sme biti „tek pomodno namigivačko-muvačka psudoavangardna proza“, a što bi sa tačke gledišta manje upućenih, manje fokusiranih i manje pažljivih čitalaca lako moglo biti viđenje onoga što je D. F. Wallace predstavio između korica Kratkih razgovora sa ogavnim muškarcima.
Ono što je David Foster Wallace na primeru ove knjige demonstrirao je primer vrhunske, iskoristimo tu nezgrapnu, ali u ovom konkrtetnom primeru sasvim primerenu odrednicu, intelektualističke proze, a zrenjaninska Agora je ovim izdanjem pojačala svoj tim u izvesnoj meri srodnih anglosaksonskih autora tog usmerenja (Joyce Carol Oates, John Barth, Doris Lessing). Ovo izvrsno štivo je sada tu, dostupno i u srpskom prevodu, i sada još samo valja naći i alarmirati hrabre čitaoce koji se opiru na samom početku ovog prikaza stereotipnom doživljaju leta i njemu pogodne literature.

10.07.13 

 

Pustoš savremenog doba

Kratki razgovori sa ogavnim muškarcima, Dejvid Foster Volas

Izdavačka kuća “Agora” objavila je nedavno kultnu knjigu Dejvida Fostera Volasa “Kratki razgovori sa ogavnim muškarcima” (Brief Interviews with Hideous Men), pisca za koga među kritičarima vlada mišljenje da je možda najoriginalniji američki prozni autor među savremenim piscima.
Iza neobičnog naslova "Kratki razgovori s ogavnim muškarcima" krije se knjiga koja je u mnogome obeležila američku prozu na početku 21.veka, koja je sa podjednakim uspehom nastupala u pozorištu, na filmu i bivala nagrađivana prestižnim književnim nagradama. Naime, dvanaest razgovora je pretvoreno u pozorišnu predstavu koja se izvodi od 2000, a knjiga je adaptirana i u istoimeni film u režiji Džona Krasinskog. Knjiga je obajvaljena u prevodu Igora Cvijanovića.
Zbirka "Kratki razgovori s ogavnim muškarcima" sastoji se od dvadeset tri priče koje funkcionišu kao ciklus kratke proze. U četiri naslovne priče, različiti muškarci odgovaraju na pitanja svojih sagovornica koje čitaoci nikad ne čuju. Po rečima izdavača, Volasovi ogavni muškarci u tim razgovorima rekonstruišu svoje odnose sa suprotnim polom i slikaju solipsističku pustoš savremenog doba.Oni, međutim, nisu jedini (anti)junaci ove knjige. Volas pripoveda o ženi opsednutoj strahom da ona nije dovoljna svom mužu; ispisuje svojevrstan izveštaj o patnjama osobe obuzete sobom i svojim osećanjima u tolikoj meri da ne primećuje ništa van svog emocionalnog vakuuma oličenog u depresiji; parodira svet savremenog šou-biznisa kroz prizmu antičkih mitova; demistifikuje popularnu psihoanalizu; pokušava da odgovori da li je moguće sagledati neki ličan, velikodušan čin bez ikakvog veličanja sebe kao dobročinitelja i zašto je lakše prodati nepotrebnu alatku za pet dolara nego je pokloniti. Dejvid Foster Volas sve to čini s takvom intelektualnom snagom i nabokovljevskom veštinom pripovedanja da “Kratki razgovori s ogavnim muškarcima” proširuju predstavu o zadovoljstvima koje pruža kratka proza.
O značaju ove knjige svedoči kritičar Njujork tajmsa Adam Gudhert koji ukazuje da po svojim ekscentričnim opsesijama i zlokobonim eksperimentima, Volas počinje da liči na još jednog ludog naučnika američke književnosti: Edgara Alana Poa. I njegove ogavne muškarce, poput Poovih, uhode demoni koji nas sve proganjaju. Kritičar “Čikago tribjuna navodi da je u pitanju demonstracija ironične virtuoznosti...i da Volas nudi beskompromisnu kritiku i spas ove kulture, s autoritetom nenadmašnog majstora”, a kritičar “Vol strit žrnala” smatra da sve ove priče odišu inteligencijom i razmetljivošću zbog kojih je teško odložiti knjigu.
Dejvid Foster Volas (1962 – 2008), američki romanopisac, pripovedač i esejista, jedno je od najvećih imena književnosti na engleskom jeziku s kraja dvadesetog i početka dvadeset prvog veka. Takav status stekao je zahvaljujući inventivnosti i svežini svog opusa koji je umnogome oblikovao i njegove literarne savremenike. Njegov ključni roman “Infinite Jest” (1996), koji se našao na listi 100 najboljih romana od 1923. u izboru časopisa Tajm. Volas je dobitnik brojnih nagrada i podjednako dobro je bio prihvaćen i kod čitalačke publike i kod kritike. Volasov lični život obeležili su borba sa zavisnošću i hroničnom depresijom koja se okončala samoubistvom 2008.

K.R.