Izdavač: FUTURA PUBLIKACIJE, 2013
U svojoj Autobiografiji jedne mladosti (1928-1950) Gerhard Amanshauzer razvio je novu literarnu formu: duhovitu, uzbudljivu, sve samo ne monotonu, mešavinu proze i anegdote. Odrastao između građanskog sveta 19. veka, reprezentovanog u dedi i babi, i roditelja koji su se kao „Wandervögel“ („Ptice selice“) oteturali direktno u nacionalsocijalizam, Amanshauzer je u svom bilansu najdublje anarhističan.Da li je reč o osvajanju „velikog vinskog plena“ u zidinama Tvrđave, o tajnom seksualnom značenju reči „Havaji“ za služavku, ili o neželjenom gubitku zastave s kukastim krstom, zbog kojega biva osuđen na „dužnost na Istoku“, Gerhard Amanshauzer ima oko za ono bitno i bespoštedno otkriva ljudske slabosti – uključujući svoje. Kao sedamnaestogodišnjak definitivno postaje svestan besmislenosti rata, kad ga tokom četnog kvartira u nekakvoj štali ritne krava. U nekom trenutku, neposredno po okončanju rata takođe zna: neće ni prstom mrdnuti za obnovu. Kao varvarin u Prateru govori o generaciji privrednog čuda za čije obrušavanje u uređeni život u sticanju autoru preostaje samo poruga.Gerhard Amanshauzer izmiče se vašaru taštine. Njegovo radikalno istraživanje „modernog“ društva ima kvalitet neprijatne istine: ono boli. I ono poučava. Kao varvarin u Prateru nije samo autobiografija, već i uzbudljivi roman jednog detinjstva.
Austrijski sindrom
Kao varvarin u Prateru, Gerhard Amanshauzer
A
s retkim izuzecima primio se i ceo Salcburg, tako da još i danas, kad
hodam kroz unutrašnji grad, okružen neobičnom beživotnošću savršeno
restaurisanih fasada, moram da mislim kako su sve to samo kamuflaže koje
prikrivaju neopozivu niskost i pokvarenost.
To što niste čuli za Gerharda Amanshauzera (Salcburg 1928-2006) ne govori nužno ništa loše o njemu, pa čak ni o vama. Naime, danas možda i najslavniji živi nemački pisac (ako ne računamo klasike-dinosauruse poput Grasa ili Encensbergera) Danijel Kelman rekao je za Gerharda Amanshauzera da je "možda najnepoznatiji među nemačkim piscima svetskog ranga". I kad pogledaš, nije ni čudo: pisao je relativno malo, mnogo više esejistiku nego prozu, živeo povučeno i uostalom – što je najvažnije – pisao tako da to nipošto ne može biti po ukusu tzv. široke publike. Ne zato što bi njegov stil bio ne znam kako zakučast, "postmoderan" i uopšte na silu "učen" – jer ništa od toga, hvala nebesima, nije slučaj – nego iz razloga mnogo fundamentalnijih: ono što Amanshauzer ima da mu kaže o sebi i njemu i svetu, tzv. običnom čitaocu naprosto nije milo da čuje. Ponajpre baš zato što neće saznati bog zna šta novo: saznaće ono što ionako sluti, a to je baš ono što bi radije izbegao.
Ajde sad, malo smo zakomplikovali, vratimo se na početak. U zbirci prozno-memoarskih pabiraka Kao varvarin u Prateru (kažem pabiraka, ali ovaj se tekst čita kao besprekorno slivena, "prirodna" celina) ne može tačnije podnaslovljenoj kao "autobiografija jedne mladosti", Amanshauzer se vraća u građansko okruženje u kojem je odrastao, u vreme već uveliko degenerisanog nacional-romantizma koji je polako i prilično neumitno vodio ka nacizmu, čak i u (ili: pogotovo u) njegovom salcburskom zavičaju odmah sa druge, spoljne strane granice Nemačkog rajha. Granice koju će jednom, na izletu na nekom planinskom prevoju, posmatrati zajedno sa ocem, već kuvanim i pečenim naci-simpatizerom: otac će gorko reći da je ta granica neprirodna jer "odvaja Nemce od Nemaca", a sin će misliti naizgled isto, to jest da granica jeste neprirodna, ali samo zato što ima nečega odviše pretencioznog u čovekovoj potrebi da preko nekakvih planinskih visova povlači nekakve apstraktne linije i ponaša se prema prirodi kao prema svom vlasništvu...
Amanshauzer je iznad svega vešt i krajnje nekonvencionalan pripovedač – a da pri tome u toj nekonvencionalnosti nema ama baš nikakve zamorne pirotehnike. Galerija likova iz njegove porodice i okruženja, niska portreta stanja duhova jedne epohe, niz malih dragulja u kojima se ogleda veličina jednog pripovedačkog dara ali i nesmiljena nepotkupljivost esejističkog opservatora – to su samo najvidljivije vrline ove proze. Ako pomislite da je to ipak nešto već viđeno – porodica, građanstvo, uspon i pad nacizma, "pitanje krivice" etc. – pa da otuda ovu knjižicu možete i preskočiti bez osobite štete, silno ćete pogrešiti: Amanshauzer piše onako kako pišu izuzetni pisci, dakle, ništa što ćete pročitati kod njega ne liči onako izistinski na nešto što ste čitali ranije. Niti na nešto na šta ćete docnije naići kod nekog drugog.
Mnogo je "austrijskog sindroma" u ovoj Amanshauzerovoj knjizi, a kako i da ga ne bude, kako, za dečaka koji je odrastao na razvalinama Habsburške monarhije, a zatim doživeo Anšlus i stigao da pred kraj rata omiriše naci uniformu? Naravno da će vam u nekom trenutku, ako već nije, nužno na pamet pasti Tomas Bernhard, mnogo slavniji Austrijanac strasno posvećen "gađenju i klevetanju" svoje domovine i otkrivanju tragova ofrlje prevladanog nacističkog nasleđa u tom bogatom alpskom zakutku koji je posle Drugog rata isfabrikovao zgodno upotrebljiv narativ o "Austriji kao prvoj Hitlerovoj žrtvi". Poređenju i srodnosti ima mesta, ali tamo gde je Bernhard mrgodan i jedak i gde čitaoca strasnički stavlja na razna recepcijska iskušenja, Amanhauzer isti, ako ne i jači utisak postiže prividno "strejtaškim" pripovedanjem koje na trenutak gotovo da krene ka sentimentalnosti da bi onda najedared i iznebuha tresnuo preopuštenog čitaoca nekom od surovih i nesmiljenih istina o bližnjima ili o samome sebi nad kakvima bi valjda i pisac Trga Heroja pomalo zdvajao i skanjerao se...
Recimo, onom u kojoj se pisac posve ozbiljno pita kako bi se ponašao da je postao čuvar u konc-logoru, jer se kasnije ispostavilo da ga je od te sudbine u poslednjem periodu rata spasao samo za njega srećan splet okolnosti? Zaključak koji pisac izvodi nije za njega nimalo laskav, ali ni on ne služi ispraznom – kamoli moralističkom – samobičevanju, nego jednoj stvari tako autentično i neuporedivo književnoj: ispitivanju, ma koliko bolnom, oblika i granica ljudske slabosti, povodljivosti, podređenosti autoritetima, a pogotovo seciranju "germanske" (ili naprosto filistarske?) kulture izvršavanja naređenja usled koje mladom Amanshauzeru naprosto ne pada na pamet ni sama mogućnost direktnog odbijanja naređenja – ma koliko monstruoznog ili besmislenog – jer to naprosto nije opcija, to je slepa mrlja jednog pervertovanog građanskog sveta na umoru.
Kao varvarin u Prateru sišao je u naše krajeve naizgled pravo niotkuda, ali samo naizgled: iza ovog izdanja stoji znanje i požrtvovanje prevodioca i "malog" izdavača koji je posvećen otkrivanju upravo ovakvih dragulja sa nemačkog jezičkog područja. Eto još jedne, po Kelmanu, srodnosti s Amanshauzerom: i oni su "verovatno najnepoznatiji izdavači svetskog ranga" a opet naši...
Teofil Pančić
To što niste čuli za Gerharda Amanshauzera (Salcburg 1928-2006) ne govori nužno ništa loše o njemu, pa čak ni o vama. Naime, danas možda i najslavniji živi nemački pisac (ako ne računamo klasike-dinosauruse poput Grasa ili Encensbergera) Danijel Kelman rekao je za Gerharda Amanshauzera da je "možda najnepoznatiji među nemačkim piscima svetskog ranga". I kad pogledaš, nije ni čudo: pisao je relativno malo, mnogo više esejistiku nego prozu, živeo povučeno i uostalom – što je najvažnije – pisao tako da to nipošto ne može biti po ukusu tzv. široke publike. Ne zato što bi njegov stil bio ne znam kako zakučast, "postmoderan" i uopšte na silu "učen" – jer ništa od toga, hvala nebesima, nije slučaj – nego iz razloga mnogo fundamentalnijih: ono što Amanshauzer ima da mu kaže o sebi i njemu i svetu, tzv. običnom čitaocu naprosto nije milo da čuje. Ponajpre baš zato što neće saznati bog zna šta novo: saznaće ono što ionako sluti, a to je baš ono što bi radije izbegao.
Ajde sad, malo smo zakomplikovali, vratimo se na početak. U zbirci prozno-memoarskih pabiraka Kao varvarin u Prateru (kažem pabiraka, ali ovaj se tekst čita kao besprekorno slivena, "prirodna" celina) ne može tačnije podnaslovljenoj kao "autobiografija jedne mladosti", Amanshauzer se vraća u građansko okruženje u kojem je odrastao, u vreme već uveliko degenerisanog nacional-romantizma koji je polako i prilično neumitno vodio ka nacizmu, čak i u (ili: pogotovo u) njegovom salcburskom zavičaju odmah sa druge, spoljne strane granice Nemačkog rajha. Granice koju će jednom, na izletu na nekom planinskom prevoju, posmatrati zajedno sa ocem, već kuvanim i pečenim naci-simpatizerom: otac će gorko reći da je ta granica neprirodna jer "odvaja Nemce od Nemaca", a sin će misliti naizgled isto, to jest da granica jeste neprirodna, ali samo zato što ima nečega odviše pretencioznog u čovekovoj potrebi da preko nekakvih planinskih visova povlači nekakve apstraktne linije i ponaša se prema prirodi kao prema svom vlasništvu...
Amanshauzer je iznad svega vešt i krajnje nekonvencionalan pripovedač – a da pri tome u toj nekonvencionalnosti nema ama baš nikakve zamorne pirotehnike. Galerija likova iz njegove porodice i okruženja, niska portreta stanja duhova jedne epohe, niz malih dragulja u kojima se ogleda veličina jednog pripovedačkog dara ali i nesmiljena nepotkupljivost esejističkog opservatora – to su samo najvidljivije vrline ove proze. Ako pomislite da je to ipak nešto već viđeno – porodica, građanstvo, uspon i pad nacizma, "pitanje krivice" etc. – pa da otuda ovu knjižicu možete i preskočiti bez osobite štete, silno ćete pogrešiti: Amanshauzer piše onako kako pišu izuzetni pisci, dakle, ništa što ćete pročitati kod njega ne liči onako izistinski na nešto što ste čitali ranije. Niti na nešto na šta ćete docnije naići kod nekog drugog.
Mnogo je "austrijskog sindroma" u ovoj Amanshauzerovoj knjizi, a kako i da ga ne bude, kako, za dečaka koji je odrastao na razvalinama Habsburške monarhije, a zatim doživeo Anšlus i stigao da pred kraj rata omiriše naci uniformu? Naravno da će vam u nekom trenutku, ako već nije, nužno na pamet pasti Tomas Bernhard, mnogo slavniji Austrijanac strasno posvećen "gađenju i klevetanju" svoje domovine i otkrivanju tragova ofrlje prevladanog nacističkog nasleđa u tom bogatom alpskom zakutku koji je posle Drugog rata isfabrikovao zgodno upotrebljiv narativ o "Austriji kao prvoj Hitlerovoj žrtvi". Poređenju i srodnosti ima mesta, ali tamo gde je Bernhard mrgodan i jedak i gde čitaoca strasnički stavlja na razna recepcijska iskušenja, Amanhauzer isti, ako ne i jači utisak postiže prividno "strejtaškim" pripovedanjem koje na trenutak gotovo da krene ka sentimentalnosti da bi onda najedared i iznebuha tresnuo preopuštenog čitaoca nekom od surovih i nesmiljenih istina o bližnjima ili o samome sebi nad kakvima bi valjda i pisac Trga Heroja pomalo zdvajao i skanjerao se...
Recimo, onom u kojoj se pisac posve ozbiljno pita kako bi se ponašao da je postao čuvar u konc-logoru, jer se kasnije ispostavilo da ga je od te sudbine u poslednjem periodu rata spasao samo za njega srećan splet okolnosti? Zaključak koji pisac izvodi nije za njega nimalo laskav, ali ni on ne služi ispraznom – kamoli moralističkom – samobičevanju, nego jednoj stvari tako autentično i neuporedivo književnoj: ispitivanju, ma koliko bolnom, oblika i granica ljudske slabosti, povodljivosti, podređenosti autoritetima, a pogotovo seciranju "germanske" (ili naprosto filistarske?) kulture izvršavanja naređenja usled koje mladom Amanshauzeru naprosto ne pada na pamet ni sama mogućnost direktnog odbijanja naređenja – ma koliko monstruoznog ili besmislenog – jer to naprosto nije opcija, to je slepa mrlja jednog pervertovanog građanskog sveta na umoru.
Kao varvarin u Prateru sišao je u naše krajeve naizgled pravo niotkuda, ali samo naizgled: iza ovog izdanja stoji znanje i požrtvovanje prevodioca i "malog" izdavača koji je posvećen otkrivanju upravo ovakvih dragulja sa nemačkog jezičkog područja. Eto još jedne, po Kelmanu, srodnosti s Amanshauzerom: i oni su "verovatno najnepoznatiji izdavači svetskog ranga" a opet naši...
Teofil Pančić
