Mare Kandre

Mare Kandre
"Bibinino dete"
RENDE [2011]

Radnja romana Bibinino dete jednako je neuhvatljiva kao „radnja“ neke zbirke poezije. Na konkretnom planu Mare Kandre piše o Kindhen, devojčici u pubertetu, koja živi u kući okruženoj bujnom baštom. Mesto radnje veoma je izolovano i Kindhen ne mari za spoljašnji svet. Likovi oko nje su Bibin, Ujka i Dete.
Radnja je, međutim, sporedna, a jezik je na prvom mestu. Ono što vas odmah, nakon prvih rečenica obuzme je melanholična, mračna atmosfera, monotonija. Kratke rečenice tekstu daju određeni ritam i pobožnu, biblijsku atmosferu. Afekti, neko prigušeno uzbuđenje jedino je što unosi energiju u tekst. To je izraz Kindhenine samoodbrane i želje za životom. Tekst može da se tumači na bezbroj načina i u tome je njegova veličina.


Književnica švedsko-estonskog porekla Mare Kandre (1962–2005) privukla je veliku pažnju švedske javnosti u 22. godini, nakon objavljivanja njene prve zbirke priča (U drugoj zemlji - I ett annat land, 1984) kada su je proglasili za genija. Pre nego što se u potpunosti posvetila pisanju, već je stekla popularnost kao rok pevačica i tekstopisac grupe Global Infantilists. Deo ranog detinjstva provela je s roditeljima u Kanadi i engleski jezik je nakon povratka u Švedsku dugo osećala kao svoj. U gimnaziju uopšte nije išla, nego je studirala umetnost u Londonu 1979-80. Više puta je izlagala svoje likovne radove. U kratkoj karijeri objavila je 11 romana. Zbog inovativnog, zgusnutog i poetskog jezičkog izraza na ivici proze i poezije, do tragične smrti ostala je najistaknutiji autor svoje generacije. Kada je oduzela sebi život, pisala je novi roman. Bila je autsajder u književnom svetu, a i u ličnom životu. Patrijarhalne norme bile su za nju nesnosna stega, a pisanje način da preživi u svetu. Nije znala šta znači biti žena, ženstvenost joj je bila kao okov.
Osim u knjizi Bibinino dete, i drugim delima je pisala o prelasku iz detinjstva u svet odraslih. Druge teme njenih romana i prozne lirike bile su mitovi i bajke. U kasnijim delima njen mračni izraz sve više je prožet humorom i satirom. Verovala je da poezija ima vizionarsku moć i kritikovala društvo. Poigravala se žanrovima, pa je tako napisala i gotički roman strave čija je radnja smeštena u Engleskoj 19. veka (Bestiarium,1999).
Knjige su joj prevođene na danski, norveški, francuski, estonski, slovački. Prevod romana Bibinino dete na srpski prvi je objavljeni prevod tog dela.
Pored brojnih književnih nagrada u Švedskoj, dobila je i nagradu Švedske akademije 1999. i 2003.

BIBININO DETE

DOLAZI leto.
Na suncu sve gori, i skorelo je.
Drveće ispušta slastkaste sokove, mušice; ze -
mlja je tiha; vetar pomera žbunove, gusto šiblje
šumskog voća, diže ga iz trave, tera kleke na zid.
Trava mi je do kuka.
Stojim na samom dnu, kao u nekoj dubokoj
vodi, i guram drveće u stranu, guram žbunove u
stranu.
Svakog dana silazim sve dublje u uski tunel.
Boje postaju zagasitije, tamnije. Zvuci se utapaju
u žutoj vodi.
TO se približava. Nije svet postao manji, ne:
ulazim, dole, u nutrinu velike vreline –
Čuje se pucanje stena u dubini zemlje.

UJKA, Bibin i ja
Tu smo samo mi –
Ne može da se kaže kako je. Hodam tamo-amo
u visokoj travi ispod drveća i rasejano no gom
dodirujem suvo kamenje.
Bibin je sjajna i masna u licu od znoja. Ja mislim
na Ujku. U uhu čujem neki suvi beli zvuk,
kao da mi se nešto u glavi upravo razmotava –
Ulazim unutra, sedam kod Bibin, neprestano
mislim iste čudne teške misli –
Tu je; nije tu –
Mokro i isprevrtano kamenje ostaje tamnijom
stranom nagore u travi iza mene. Vidi se kuda
sam prošla. Veče sve kasnije pada –
Penjem se u svoju sobu i sedam na krevet, iscrpljena
od vrućine i čujem kako Ujka pretura
nešto teško u susednoj sobi i stenje, kao da po
podu napred-nazad vuče veliko mrtvo telo.

PRE nego što je došlo leto, drveće je bilo sivo
i razdvojeno, duboko u junu, julu kao da ne sme
da se pokaže, neolistalo i zakržljalo, kao ja!
Kamenje je bilo zarobljeno duboko u smrznutoj
zemlji, bilo ga je nemoguće pomeriti, i sve je bilo
okovano suvim, žutim svetlom. Iščupano i uvelo.
Stajala sam kod bunara u crnom kaputu.
Bibin je mogla da me vidi sa kuhinjskog prozora.
Vetar je očistio put do sela. Hodala sam, dok
mi se telo krivilo od hladnoće. Poneka od hlad -
noće pocrnela bobica još je stajala na žbunju.
Bilo je sve hladnije. Kamenje je pucketalo –
To je bilo pre nego što smo napravili pumpu.
Bilo je vode u bunaru –
Voda je bila kriva.
To je bilo kad je Ujki pozlilo i kad mu je udari -
lo na oči, jer imao je nešto u njima što nije htelo
da se iščisti.
Da, svako veče smo se molili tako uporno i
iskreno da je molitva ostavljala duboki trag za
sobom i u snu. Ali nam ništa nije vredelo.
Razbolela sam se i ležala u krevetu sa Bibin
kraj sebe.
Glava mi je razlivena od znoja ležala u njenoj
krupnoj šaci i ja sam čitavog proleća spavala du -
bokim grozničavim, a opet propustljivim snom.
Čula sam kako Bibin ulazi i izlazi iz sobe, uju -
tro i uveče, ali TO me nije puštalo. Pipala je pr -
s ti ma po mom otupelom licu dok sam mirno
spavala. Otarasila sam se temperature tek kad je
led ispario sa zemlje kao neki tanak, žuti dim.
Tada sam izašla iz tog zatvorenog, mračnog, iz -
nu rena i raspala –
Koža je zatezala.
Nisam znala ništa o svetu, ne: sedela sam na
hoklici u dvorištu, umotana u Bibinine šalove,
bez razložno iscrpljena i ošamućena!
Sve oko mene bilo je zakržljalo i mrtvo.
Ali trava je vlat po vlat jačala –
Brzo je izbijala iz zamrznute zemlje.

USRED dana, kad je najteže hodati po vrelom
vazduhu, nerado silazim sa Bibin do sela u ku po -
vinu –
Čim smo zašle među niske tihe drvene kuće,
postalo je mračno i smrdljivo od vlage i mirisa.
Bibin ide napred. Duša mi je u nosu dok tr -
čim da bih održala korak sa njom, plašim se da
će da me ostavi, da će mi se izgubiti.
Kuće su ukopane u zemlju, sabijene u duboku
malu jamu, i ništa se ne čuje, nikog ne srećemo.
Zbog velikih crnih balvana na kućama, sve je
tako tiho. [uma pritiska. Selo polako tone u cr -
no sivu zemlju, kuća za kućom, gazim po balegi
i đubrivu i od svih tih mirisa vrti mi se u glavi,
opijena sam, moram da strpam kosu u usta i da
je žvaćem.
Kuće se krive –
Trčeći za Bibin stižem na trg i s olakšanjem
izdišem taj kiseli miris. Stojimo tamo. Odmah
po stajem laka, omamljenost nestaje iz tela.
Neka starica prodaje ribu iz velike buradi,
gledam drvo sa crnom, retkom krošnjom, divlje
i razbarušene grane, kao da će da polete. Bibin od -
mah stavlja dve ribe u moju praznu korpu.
Hodamo između raznolikih tezgi –
Svi znaju ko je Bibin, puni mi korpu bledu nja -
vim gorkim povrćem, ne većim od nedozrelog
voća ili kamena, jer ništa na zemlji oko sela ne
može da poraste, da bude slatko i veliko, samo leži
mirno i stvrdnuto u labavoj senci od korenja i
trave.
Odlazimo do kuće pored trga i Bibin ulazi.
Čekam je ispred s punom korpom. Još nisam
videla Ildre ili Dordi. Čučim i crtam cveće po
zemlji –
Malo dalje iznenada se otvaraju vrata na sta -
roj kući.
Dva muškarca između sebe nose lagani crni
kovčeg, za njima izlaze tri žene. S prstima u zem -
lji sedim i gledam –
Crno drvo počinje da se isteže: uzbuđeno, pre -
plašeno. U ustima osećam gorak ukus truleži.
Zbi jene male kuće stoje oko trga, drvo mlatara
gra nama, miriše, a ja hoću da se Bibin odmah
vra ti!
Ljudi sede u tesnim kućama, mogu da ih ču -
jem, ali ništa da razumem. Muškarci i one tri žene
posramljeno gledaju u zemlju –
Okrećem se i vidim kako Bibin izlazi iz kuće,
polako, nekim novim čvršćim korakom.
Bledo dečje lice pojavljuje se na štrokavom
pro zoru, i ubrzo nestaje –
Grabim korpu i trčim za Bibin, bežim iz sela.

VIDELA sam kako TO radi –
Posle jela, dok Ujka čita molitvu, iz dubine
nje gove slepe glave TO izlazi: belo, vretenasto,
bezvučno i hladno. Kao da ispljune tvrdo jaje.
@bunovi se šire od vreline na suncu. TO tu -
tnji kroz travu, po suvom prevrnutom kamenju.
Bibin izdiše neki kiseli truli miris i polako ga izduvava
preko mesa –
Brestovi ispred prozora divljaju na vetru, lepi,
tihi opnokrilci svetlucaju u šipražju, a ja hoću
napolje, da pobegnem od svega, hoću da se ota -
rasim svega što me pritiska, onog što je vidljivo,
što je poteklo od vazduha i zemlje, zamara me –
izobilje, otvorenost, nekontrolisani rast – i sva -
kim novim udahom gušim se, osećam kako sam
sva naduvena, začepljena, nabrekla od krvi!
Sedimo tako, kao da nešto iščekujemo –
Bibin oslanja glavu na rame, kao da osluškuje
život u nekoj dubokoj mirnoj vodi. Ujka pruža
ruku iznad tanjira s mesom –
Sve je tiho.
Usaglašeno –
Ima nešto što neću da napustim.
Ipak, svakog jutra odano i nežno obmotavam
hladnu svilenu kravatu Ujki oko vrata. Preko bra -
de. Kako on želi –
Licem veoma blizu njegovog i zadržavam dah.
Osećam koliko je njegova velika glava teška i
čista, suva i teška od sna i topline.
Ne mogu da vidim koliko je slep, ali osetim
kako stojim na nekom hladnom, nemilosrdnom
svetlu: da ništa ne vredi, jer tamo nikad nisam
mogla da stignem –
Sve je na pola puta, neizgovoreno.
Pažljivo iglom pričvršćujem kravatu i ostajem
da stojim iza Ujke. Vetar se probija kroz jabuke
i lista debelu knjigu na stolu –
Odmičem se mali korak i čekam.
Vidim crne čudne reči u knjizi i znam: baš me
briga za ono što ne smem!
Posle toga čini mi se da čujem kako Ujka ne -
primetno okreće veliku tešku glavu, ali opet nastaje
tišina, i knjiga se zalupi.
Mirisi kuljaju iz zemlje!
Sprema se.
Debela stabla ispuštaju crni uzbudljivi smrad
i ne preostaje ništa, ništa što bih mogla da bu -
dem –
Ovo je moja kuća: truljenje i jaka žega, neprohodna
bašta, i kamenje!
Sad ulazim u TO i zaboravljam na Ujku –
Stojim u travi među klekama i vidim Bibin
kod bunara.
Pažljivo dodiruje žutu vodu mirno prinoseći
ruku ustima –
Miris spaljenih suvih kleka treperi kao da zuji
u grančicama. Uho mi je zadebljalo od zvukova,
začepljeno od zasićenja.
Bibin ulazi u kuću.
Ujkin prozor je otvoren.
Ne vidim ga.

PONEKAD, kasno uveče, Bibin stoji na dvo -
rištu i pere svoju dugu, krtu kosu –
To radi dok je svetlost plava i jaka, i boje još
uvek prosijavaju, ali hladnije i prenaglašeno.
Ujka se tromo kreće po svojoj sobi. Mrak, onaj
plavi, izlazi iz drveća.
Sedim na klupi i gledam, a Bibin kleči malo
dalje s glavom iznad velike kofe. Zaklonjeno,
spušteno lice joj je potamnelo od krvi. Kad je
go tova, prilazi mi, kao i uvek, seda, okreće mi
le đa i spušta glavu kao pri molitvi.
Kosa joj je veoma tamna, skoro crna od vode,
slepljena, svaka vlas je sjajna i jaka –
Uvrćem je što jače mogu, grubo cedim sve što
je preostalo od mlake vode, koja se sliva na ze -
mlju, a zatim raščešljavam debele pramenove za -
mršene kose dok Bibin tiho sedi i vetar počinje
da duva.
Trenutak kasnije sve ostaje iza mene –
Kika na kraju teška i sjajna visi kao neki ispo -
lirani lanac na Bibininoj glavi.

UJKA me je zamolio da dođem i ja opet stojim
ispred njegovih vrata, veoma tiho, ali ništa ne
oče kujem: ništa.
Ulazim, sedam i nešto me obuzima.
Čujem kako trava razmiče guste vlati i kako
listovi otpadaju, kako sve postaje teško ras par -
čano – unutra, spolja – otvaram knjigu i poči njem
da čitam tihim bezbojnim glasom, a Ujka sluša,
i malo – pomalo okreće se od mene.
Osećam kako bledi. TO je unutra. Sedim i
potiskujem bes pod zube i dan prolazi, kuća po -
staje tiha, drveće ćuti. Ruke su mi raširene ispod
otvorene knjige i čupam reči sa stranica, jednu po
jednu.
Obuzima me veliko zasićenje –
Sad ne želim nikuda da odem, ne želim ništa!
Posle čitavo popodne stojim sa Bibin u kuhi -
nji i otkuvavam veš –
Prutom mešam po velikom loncu. Para je sve
ugušila. Kosa se lepi i postaje teška od znoja.
Mo ram da dišem na usta i da se držim za šporet
da se ne srušim od isparenja.
Postaje mi preteško –
Pluća su mi zagitovana od pare. Ništa ne vi -
dim. Gubim se i TO je sad nestalo. Moram da
nateram sebe da se saberem, da izađem iz ovog
ludila; mrzovoljna i znojava, glava mi je nate -
čena i upaljena od vreline –
Ogledam se u crnoj vodi u buretu, to nisam
ja, nisam ona koja sam bila. Izlazim u baštu i po -
kušavam TO da zaboravim, ali neće da me ostavi
na miru.
Sada ništa ne može da mi pomogne.
Procvat je u meni.
Telo mi je strano i teško, osećam kako se krv
taloži u beloj koštanoj kolevci karlice. Crnilo od
straha.
Uranjam u zeleno šipražje koje mi se zariva u
glavu. Kosa mi se diže, naelektrisana i tamna.
[etam unaokolo bez plana. Grizem se za ruku.
Na kraju –
Ništa ne znam.
TO mi ne pomaže.
Sve ovde zastaje: nepoznato, strah.
Stojim u samom srcu bašte, iza drveća, gde
žbu novi šumskog voća gutaju jedni druge. Čučim
ali na TO ne mogu da zaboravim.
Duva iz zemlje. Nestajem u tom divljem ra -
stinju! TO me sabija u središte lobanje, u tačku
iza čela, sve potmulije, i znam da sam sada TO:
u stvari ni jedno ni drugo.
Ustajem, oko mene je trula ograda do kolena,
uznemireno gledam krupnu sivoplavu tatulu, kao
da je iz drugog vremena.
Kosa mi je teška od grančica i lišća. Bešumno
padaju na zemlju dok se vrtim, i to je tako slatko
i nečujno; grane se vuku po zemlji; slatko teško
lišće otpada, sjajno od soka, i udara u travu uz
neki suvi prigušeni zvuk, kao mrtve mušice.
Dolaze tri muškarca.
Čiste bunar –
Potom pada veče.